Izvor: Politika, 06.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepljenje multietničke amfore
U krpljenju gotovo idealne predratne amfore multietičnosti u Brčkom moglo bi pomoći kad bi svako svoje zločince izveo pred lice pravde i osudio (mada mnogi ni svojom smrću ne bi mogli namiriti učinjeno zlodelo)
Brčko – Tvorac „Potemkinovog sela” na desnoj obali Save želio je da napravi mustru po kojoj će se ravnati svekolika Bosna i Hercegovina. Od opštine je stvorena „državica u državi” i nazvana Brčko Distrikt. Od Dejtona do >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << danas se promenilo nekoliko međunarodnih supervizora, ali uvek je „kapa” svemu bio(la) Amerikanac(ka). Prekookeanski strateg je hteo da pokaže kako se, iz krvi i razaranja, rađa i stvara multietničko društvo, homogeno, srećno i zadovoljno.
Brčko je bilo, do početka rata, uistinu multietnički grad; ne samo zato što su njegovim ulicama hodali Hrvati, Muslimani i Srbi. Govorilo se jednim jezikom, pri čemu su karakteristični izrazi za jedan narod, spontano i bez odbojnosti, prihvatani u vokabularu druga dva naroda. Učilo se iz istih udžbenika. U KUD-u „Veljko Lukić Kurjak” pevali su i igrali Spasoje, Senada i Zvonimir; u klubovima, književnom i likovnom, stvarali su i družili se Savo, Sead, Bahrija, Vildana, Josip i autor ovog teksta. Goste iz sva tri naroda si mogao sresti, svakoga dana, u svakom kafiću, restoranu, aščinici.
Strogo se vodilo računa i pri raspodeli fotelja u javnom sektoru, makar to, katkad, bilo i na štetu kvaliteta. Ako je i neka je, jer malo lošiji direktor ili opštinski načelnik je, ipak, manja šteta od majorizacije. Brčaci su se hvalili kako u gradu imaju 28 odsto mešovitih brakova (verovatno toliko i dece iz takvih brakova). Lično svedočim (na svom i tuđem primeru) da mnogi osnovci, orijentišući se po imenima, nisu mogli da odrede koji im je drug ili drugarica u razredu iz koje nacije. Kud ćeš veće multietičnosti!
A onda je vaza razbijena u paramparčad. Koliko je pogibelji bilo, koliko zločina počinjeno među Brčacima, komšijama i dojučerašnjim prijateljima, čak i rodbinski povezanim – spomenulo se, ne povratilo se. Tragovi su još duboki.
Jedan brčanski pisac je, pre nekoliko godina, objavio knjigu gradskih priča „Žbljoha”. Teško je tu reč prevesti da bi svakom bila razumljiva (možda nešto kao „bljak”, bara, glib), ali i sam njen oblik ne može nikoga navesti na pomisao da je reč o nečemu lepom i poželjnom.U toj „žbljohi” kafići se dele na srpske i onih drugih. I gosti, takođe. U njoj svako ima svoj KUD i svoj klub. U njoj se iste monografije, hronike, brošure, i udžbenici štampaju posebnim pismom i jezikom za svaki narod, u njoj đaci uče na srpskom, hrvatskom i bošnjačkom, iako međusobno razgovaraju na jednom jedinom jeziku – ma kako ga nazvali.
Moj prijatelj Musliman (to smo i dan-danas) uverava me kako Srbi vode glavnu reč, kaže, kako „u privatizaciji pokupovaše sve firme”. Razumem njegovo nezadovoljstvo. Na levom trotoaru glavne brčanske ulice susrećem svoju jaranicu iz predratnih dana Mirsadu S. Vraga susrećem! Baš kad sam se, posle dugog neviđenja, radovao susretu, ona žurno prelazi na desni trotoar. Shvatam je: ubili joj muža u logoru, ostala sa dvoje dečice. Ne ljutim se nimalo na nju, ali sam tužan, pretužan. Jaz je među nama pregolem, iako u njenoj tragediji nema ni mrvice moje krivice. Kakav li je susret pripadnika moga naroda sa sinovima uglednoga Sejdalije M. koji je ubijen na pragu svoje kuće? Da li se mogu jedni drugima obradovati rodbine jedanaest zarobljenih srpskih ratnika, koji su, aprila 1993, vraćeni u najlonskim kesama, i nedužne komšije čiji su sunarodnici zločin počinili? Koliko je još takvih kao što smo Mirsada i ja?
Stratezi multietičnosti, ipak, i dalje lepe parčiće razbijene vaze. Oni otpadaju – ili je lepak nekvalitetan ili to nisu isti oni delovi predratne vaze.U krpljenju gotovo idealne predratne amfore multietičnosti moglo bi pomoći kad bi svako svoje zločince izveo pred lice pravde i osudio (mada mnogi ni svojom smrću ne bi mogli namiriti učinjeno zlodelo). Aktuelna presuda Naseru Oriću, a uz to i seirenje, na jednoj, i razočaranje, na drugoj strani, nikako ne doprinose da se lepilo na vazi valjano stvrdne.
Boško Lomović
[objavljeno: 07/07/2008]
