Izvor: Politika, 27.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komšinice u istoj avliji
Kad se ženi, čovek mora da se prelomi – da li će biti mamim sin ili domaćin, ne jedan nego sva četiri stuba kuće i okućnice - ovo gradivo dobro je naučila Mostarka Adisa
Mostar – Kada se udala za Muamera, Adisa je znala šta želi u životu. Najpre, veliko spremanje. Porodična kuća bila je, kaže, dovoljno velika da se lepo podeli sa svekrvom. Predbračni ugovor bio je obavezan, doduše usmen, ali u Hercegovini reč je reč, pa joj je i to bilo sasvim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dovoljno. Ako se razvede, kaže, tek da se znaju karte za podelu. A dete kao nedeljiva „imovina” – e, tu je potpuno evropski orijentisana – mogla bi i mužu da ga da, ako baš bude insistirao. Ali bio je to tek početak zajedničkog života, pa se o „ne daj bože” razvodu nerado pričalo.
– Šta se čudiš, pa nisam se ja džabe čuvala do dvaeste da bi se tako lako „prodala”. Aha, da vidiš kako me ovaj moj čuva. Njemu je hanuma sve na svijetu, mislim ja, počinje priču ova danas tridesettrogodišnja Mostarka, žena, majka i uspešna poslovna žena. A sve je svojim trudom stekla.
– Kad sam prvi put ušla u ovu avliju, a bilo je to onda kada sam se Muameru i zvanično zaklela, na vratima me čeka majka (misli na svekrvu). Ljubim ja nju, ne štedi ni ona mene, iako se nikad nismo srele, a gleda moj muž, mjeri ’oću li se majki dopasti, a i nani, koja me čekala na drugom „punktu”, tamo, pred vratima. ’Ajde, kad su nam poželili sve najbolje, kako to po redu ide, kažem ja majki.
– Majko, ’oćeš gore ili dole, pokažem na kuću i nastavim: – Mislim, ako ’ćeš ti gore, na sprat, ja ću dole ili... obratno. Zgranula se žena, ne bi joj pravo, ali nije prošla ni prva, ona takozvana medena nedelja braka, mi smo već bile „komšinice” u istoj avliji.
Da ne bude zabune, Adisa bi muberi (svekrvi) zadnju kap krvi dala, ali i uzela ako bi se preprečila njenoj i Muamerovoj sreći. To je, veruje, jedini pravi recept za brak. Kad se ženi, naučila je ona to gradivo dobro, čovek mora da se prelomi – da li će biti mamim sin ili domaćin, ne jedan nego sva četiri stuba kuće i okućnice, jer Adisa je žena koja daje sebe, kaže, celu, ali i traži onoliko koliko može da joj pruži samo onaj koga je, posle toliko čekanja, izabrala.
Zovu je loptica. Ne čudi, visoka metar i žilet, zaobljena (ona kaže puca od zdravlja), uvek doterana i sita. Ma voli da jede, ni posle toliko godina koliko je gazdarica lanca restorana od Mostara do Ploča, roštilj joj se nije ogadio. Kad je radnici zavrnu, kuvarica ostavi zbog udaje, ona brže bolje naruči deset s lukom i sve brige prođu. Ne pije, samo pivo i ko god „kaže da piva goji, laže ko pas”. Jer njen višak od petnaestak kilograma nije ništa drugo nego zdravlje i lepota, zbog koje Muamer nikada nije zaginuo u kafani do sitnih sati.
– A što voli malog Ibru, ne pitaj. I to sam ja zaradila. Učim ga da je babo jedan, da dobro zarađuje, ali da to ne znači da će mali đabe dobit kompjuter čim progleda. Bogami, naradiće se moje dijete, ima da zna šta je „kema” (u žargonu konvertibilna marka) i kako je teško izbiti je gostu iz đepa, deli ona besplatne savete o vaspitanju dece u ovim smutnim vremenima.
Posle četrnaest godina braka Adisa je prošla samo kroz jednu krizu. Bračnu. I to onda kada je Muamer na terasi restorana na moru pre četiri godine zakupio ceo prvi red zbog jedne hrvatske pevačice. Ne za drugove, nego samo za sebe – toliko mu se dopadala. Posle ovog incidenta tresla se cela leva obala grada. Svađa je bila tako žustra, da je majka naprečac otišla na Rujište, na izlet, sa sve nanom i Ibrom. A Adisa je odlučila da kazni svoju ljubav. Svi diskovi ove pevačice napolje i da se nikada više ne zavrte kod kuće i u restoranima, pa čak iako gosti zahtevaju.
Džumbus je trajao nekoliko dana, majka je boravak na poznatom mostarskom izletištu produžila na vikend, a onda sedmodnevnu detoksikaciju na svežem planinskom zraku. Morala se najaviti pre dolaska. A, Adisa? Ona je oprostila svom voljenom. Uzela pazar odoka, jedno tuce kema i odvela ih sve na janjetinu u Jablanicu. Da proslave. Nije zaboravila, priznaje. Vratiće mu, sigurno. Kad – tad.
Jelica Antelj
[objavljeno: 28/05/2008]
