Izvor: Politika, 23.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kesten nema ko da pokupi
Sela Čitluk i Strigova u dubičkoj opštini decenijama se gase, ostali su uglavnom stari i iznemogli. Mladi su napustili kraj u kome je nekada, kažu meštani, sve rađalo
Kozarska Dubica – Podaci iz Matičnog ureda Kozarske Dubice, male opštine u Republici Srpskoj, govore da na ovom području više ljudi umire nego što se rodi. Za prvih devet meseci ove godine umrlo je čak 79 Dubičanaca, a broj porođaja žena iz ovog područja, zabeleženih u prijedorskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << porodilištu iznosi tek 31. Kako Kozarska Dubica nema porodilište, neke pacijentkinje se upućuju i u susednu Gradišku. Tačne podatke o broju novorođenih nemaju, ali ističu da je on zanemarljiv.
Ovakva demografska slika u Kozarskoj Dubici i ne čudi, tim pre što je većina sela u ovom delu Potkozarja gotovo opustela. U dubičkom selu Strigova se duže od decenije nije čuo dečiji plač. Nekada najnaseljenije selo regije, pre tridesetak godina brojalo je više od osam stotina stanovnika. Danas ovde živi manje od dve stotine duša.
– Ostali su stari i iznemogli, čekaju sudnji dan. Mladi su odavno napustili ove krajeve, otišli da traže bolji život – kaže Dragan Tadić i dodaje da selo vapi za decom. Nekolicina njih svakodnevno putuje u osam kilometara udaljenu školu u Knežici. Ona u Strigovi je zatvorena jer nema đaka. Obnavlja se davno porušena crkva, meštani se pitaju kome.
Ništa bolje nije ni u susednom Čitluku, selu koje broji tek petnaestak kuća. Jesenje sunce obavija puste pašnjake i brežuljke koji su, po priči seljana, nekada bili mesto na kome su organizovani zborovi za pravoslavne praznike, a uveče seoska prela. Nema više pesme i igre pastira, dečije graje. Poljoprivreda je bila glavna zanimacija, izvor zarade i života stanovnika ovog podneblja. I danas je tako. Ovo malo starijih koji su ostali verni selu nabavilo je mašine i njima obrađuju zemlju.
– Nemamo trgovinu, ambulantu, poštu, ono što treba jednom selu. Za sve moramo ići u Kostajnicu ili susednu Knežicu udaljenu desetak kilometara, priča Sava Babić. Njena porodica, muž i sin, bave se stočarstvom i to im je jedini izvor zarade. Drugo nemaju. Sreća je, kaže, što selo bar ima telefon, to im je jedina veza sa svetom.
U Čitluku je nekada, veli Sava, sve bilo lepše i sve je imalo neki smisao. To tvrdi i Mirko Lukač, koji živi sa bolesnom i ostarelom majkom Darom. Kaže da je prava šteta što su ovi krajevi napušteni.
– Ovo je bogat kraj, ovde sve rađa. Nema voća koje ovde ne uspeva, ali je, na žalost, sve to pusto, priča Lukač. Kazuje da žuri u kestenje koga ima u izobilju, samo nema ko da ga pokupi.
Kozarska Dubica je, kako knjige kažu, u Drugom svetskom ratu imala velike gubitke. Gonjeni ustaškom kamom, većina Dubičanaca je skončala u Jasenovcu, logoru smrti. Ova opština ništa bolje nije prošla ni u proteklom, Otadžbinskom ratu u kome su mnogi borci ovog kraja dali život za Republiku Srpsku. Možda je i to uticalo na odnos sa početka ove priče. U svakom slučaju, tužan je pogled na napuštene predele za koje, osim meštana ili ljudi koji su iz nostalgije ovde izgradili vikendice, malo ko zna.
Irena Kotlić
[objavljeno: 24/10/2008]
.jpg)
