Izvor: Politika, 02.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Srbin obarao ruke sa Hitlerom
Nikada i niko u Zagorju nije demantovao, ali ni dokazao, priču po kojoj je u kasarni na Kučevu, za vreme Austro-Ugara, boravio niko drugi do vođa Trećeg rajha. Bila to istina ili ne, njome su se zabavljali zagorski šereti
Ovogodišnja, miholjska jesen, prizemljila rode i u Kalinovik. Ni najstariji se ne sećaju da ih je ovde bilo ikada pre.
– Priča se da donose sreću onom kome slete na krov. Neće li Bog dati da to bude istina. Jer sreće i dobra ovde odavno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije bilo. Vazda smo bili nekako zapostavljeni i zaboravljeni od svih. Vazda pastorče i siroče, priča starina Marinko Đorem
Dobra, o kome starina priča, malo je kada bilo i u Jelašcima i Vlaholju, i u Božanovićima, i Sijerči, i u Krbljinama i Šivoljima, i u Oblju i Borijama i u još tridesetak sela koja su se ugnezdila u nedrima Zagorja.
– Ma kuda se pošlo, sa Zagorja se uvek ide nizbrdo, veli književnik i hroničar kalinovačkog kraja i Zagorja Petar Aškraba Zagorski.
Ko ovde dođe od Zagorja gore nema više. Ili možda ima, ali to ni krš ni kamen ljutac ni oni koji su u njemu rasli i narasli, to neće da prihvate.
– Neće jer su se vekovima borili da budu to što jesu – jedni i jedini na vetrometini na kojoj je bilo mesta samo za one koji su, uz Svevišnjeg i samog sebe, pisali istoriju prkosne i ponosne zemlje. I zagorske i hecegovačke i srpske, pravoslavne istovremeno, nastavlja Petar Aškraba.
A u tom Zagorju, u Jelašcima, malo ponad Kalinovika, ostaci i crkve Arhangela Mihaila ali i džamije koja je kasnije podignuta na temeljima pravoslavne bogomolje. U porti nekadašnje crkve i danas lista i cveta lipa koju je, zamalo pa pre sedamsto godina, zasadio Kralj Milutin. U isto vreme kad je i podizao hram u Jelašcima, još jednu svoju veliki zadužbinu.
Nekada uz obale Viševe, a danas Neretve, stoji i prkosi nedobru naseobina Ulog. I ona je deo kalinovačke opštine. Stara više od šest vekova, bila je važna raskrsnica na kojoj je, još 1406. godine, Sandalj Hranić naplaćivao carinu, uglavnom trgovcima iz Dubrovnika. Jedan dukat po tovaru.
U Ulogu na Neretvi, nekada opštinskom mestu sa oko osam hiljada stanovnika, danas je jedva dvadesetak duša, Hram svetog Vasilija Ostroškog, grob nevesinjskom junaku Peru Tunguzu, džamija, katolička crkva, dve birtije i pregršt uspomena.
Pred rat je Ulogu bilo šezdesetak muslimana, četrdesetak Srba i nijedan Hrvat iako u varoši postoji katolička crkva?!
– Habzburgovci su za svoje vladavine ovim krajevima, zamolili našu mitropoliju da im dozvoli podizanje crkve u kojoj bi se, navodno privremeno, bogu molili njihovi oficiri – graničari. Sa tom „privremenom dozvolom” katolici su ostali do današnjeg dana. Nedavno su obnovili tu crkvu tvrdeći kako je ona davno podignuta „na vekovnoj hrvatskoj zemlji”. Tako to na prostorima Balkana i našeg Zagorja vekovima rade Latini, podseća Petar Aškraba Zagorski.
Desetak kilometara dalje, gore kod Oblja, uz crkvu Vaznesenja Gospodnjeg groblje sa krstačama na kojima je ispisana istorija. I ljudi u tom vremenu. Na krstu, od čega drugog do od kamena uklesano je ime Mare Sladoje. Starice koja „ovđe počiva u miru božjem”. Rođena je 1790, a umrla 1909. godine. Sto devetnaest godina. Tri veka bake Kolakuše, nadaleko poznate pod tim nadimkom, samo su jedna od priča zagorskog, hercegovačkog i srpskog pravoslavnog kraja i dugovečnosti njegovih ljudi.
Nikada i niko u Zagorju nije demantovao, ali ni dokazao, odnosno potvrdio, priču po kojoj je u kasarni na Kučevu, za vreme Austro-Ugara, kadrovski rok služio niko drugi do – Adolf Hitler. Bila to istina ili ne, njome su se, ako ništa drugo, onda bar zabavljali zagorski šereti koji i danas tvrde da je „vođu Trećeg rajha, u natezanju rukom, pobedio neki Tepavčević”. Tako je, kažu, „Srbin nanio prvi poraz velikom Adolfu”.
U Zagorju, izvorno iskonskom kraju, nema, a niti je ikada bilo razvoda, pljački, ubistava, silovanja, bogalja...
– Ali ne i „pjanije”. U ovom kraju vazda se potezalo za malo više maligana i dobre kapljice. I još nešto. U Zagorju smo uvek bili složniji u ratu nego u miru, sa ponosom će Zagorski.
Zagorjem je u petnaestom veku vladala krvna osveta. Knjige kažu da je „čitava muška svojta ubijenoga ili ranjenog dužna da osveti nedelo i da se stara za odbranu”. Osveta se „nije vršila za smrt u ratu kako se to uvrštuje u ugovorima o miru”, a uz to ona se „morala obznaniti”.
Zagorani i Kalinovičani, svejedno je kako ih zvali, namerniku uvek na rastanku poklone nešto za srećan put. Ponajčešće priče razbibrige. One koje umeju da uvesele. Poput one o Milanu Simiću, najstarijem kalinovačkom šoferu, i prijatelju mu Tomu Đuroviću. Kada su Milana pitali kada je najbrže vozio na svom pedesetogodišnjem makadamskom putešestviju, a on onako šeretski odvali:
„Kad me šlep’o Tomo!”
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 03/11/2008]
