Izvor: Politika, 10.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedino krompir nikada nije izdao Glamočane
Eskimi za sneg imaju pedesetak imena. Isto koliko i beduini za pesak. Međutim, mi za krompir imamo desetak imena više. Zovemo ga arap, starac, olandia, batalac, zeleni, crljeni, bareni, kaže istraživač Miloš Bojnović
Glamoč – Došla je neka gospođa na pijacu po zero malovarica za čeljad i od nekog brkajlije, koji je stajao s onu stranu tezge, zatraži kilo glamočkog krompira. Ovaj je ljubazno zamoli da kupi dva kilograma kako jedan krompir ne bi sekao na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pola.
Ovo je samo jedna od priča o krompiru sa kojim se u Glamoču i raslo i ratovalo. I u školu išlo i drage goste dočekivalo. Priča o krompiru kao božijem daru jedinom koji, za proteklih vekova, nikada nije izdao Glamočane.
– Eskimi za sneg imaju pedesetak naziva. Isto koliko i Beduini za pesak. Međutim, mi za ovo povrće imamo desetak naziva više. Za nas je krompir – i kumpijer i kupijer, a u zavisnosti od kvalitete, načina upotrebe i starosti, zovemo ga crljeni krompir, olandija, arap, starac, batalac, zeleni, vareni... Napisana je i oda krompiru, ali i priča o muljiki, vrsti rastresitog kamena krečnjaka, osnovnoj hrani glamočkog krompira od koga boljeg i kvalitetnijeg nadaleko nema, priča Glamočanin Miloš Bojnović, profesor srpskog jezika, istraživač i veliki zaljubljenik u rodni kraj.
A o tom Glamoču čije se ime prvi put pominje još u vreme ilirskog plemena Delmati, pričali su mnogi. Poput komunističkog ideologa i Titovog saborca Moše Pijade. Na putu do Jajca, na Drugo zasedanje Avnoja, negde oko Ravnih Mliništa, kada je već prošao Glamoč, Moša je u šali za tu varoš rekao:
„Otkako me oči vode i noge nose, nisam vidio užih puteva, širih kola, pametnijih volova i manitijih ljudi”.
Ne ljute se Glamočani na simpatičnog čičicu. Posebno ne na njegovu poslednju konstataciju.
– Mi smo stvarno manito zaljubljeni u rodni kraj i dedovinu. Maniti smo i kada je u pitanju borba za rodni kraj. Moša je to rekao u šali ne znajući da su u Glamoču koreni operskog pevača Miroslava Čangalovića, svetski poznatog kardiologa Veljka Đukića, jednog najvećih vojnih stratega Milutina Morače, profesora i pesnika Đorđa Vranješevića baš kao i stotine drugih uglednih doktora, naučnika, umetnika, profesora, književnika, duboko u glamočkom polju... I za puteve i kola je u pravu baš kao i za volove. Kad sa njima s proleća oremo, osim onog što drži plug ne treba i drugi da vodi volove. Toliko su pametni da sami idu brazdom, pojašnjava profesor Bojnović.
Glamoč još izlečio rane proteklog rata. U gradu je danas tek polovina predratnog srpskog stanovništva. Isto je i sa Bošnjacima. A Hrvata? Njih je deset puta više nego li ih je u Glamoču bilo pre rata.
U glamočkoj opštini danas je desetak sela bez Srba, njihovih predratnih stanovnika. Nisu se mogli vratiti pošto su sforovci, i to na najplodnijoj zemlji Glamočkog polja, podigli poligon za obuku svojih ali i jedinica sve doskoro, muslimansko hrvatske armije.
Nasipajući puteve i gradeći tranšeje uništili su i velike gomile, zlata vredna arheološka nalazišta koja, niko ne zna zašto, nisu smeli dirati čak ni Rus Dimitrije Sergejevski, ni Ivo Bojanovski, a ni Alojz Benac, najpoznatiji arheolog bivše nam zemlje.
Glamoč je poznat i po manastiru Veselinje, zadužbini Veselina Naerlovića, i igumanu Savi Lazanici, prvom Srbinu koji se, posle poslednjeg rata, vratio u ovaj kraj, i po „preldžijama”, glamočkim bećarima, bez kojih danas ne može proći nijedan veliki zbor... Ne zaboravljaju u Glamoču ni priču o njihovom najpoznatijem knezu – Prijanu.
Prijan je, uoči dolaska Turaka u ove krajeve, bio poslednji glamočki knez. I danas se u Šumnjacima nalazi njegov grob i krstača sa tekstom ispisanim starom ćirilicom. Po tom Prijanu nazvano je i glamočko selo Prijani. Kada bi se danas nekom dragom čoveku obraćali, onda bi ga oslovili sa – Prijane moj. Valjda je to zbog onog kneza o čijoj čestitosti i danas pričaju u Glamoču, na kraju će profesor Bojnović.
-----------------------------------------------------------
Kako je Glamoč dobio ime
Najbliže današnjem imenu je predanje po kome je Glamoč nazvan po reči delma kako su ovce zvali Iliri iz plemena Delmati. Naseobinu su tada nazvali Delmoč. Kasnije ta riječ prerasla u Dlamoč, odnosno Glamoč, današnje ime ove varoši.
Jedno od predanja govori da je Glamoč dobio ime po reči glama, geografskoj odrednici koja označava – kamenito golo brdo. Mnogo je više onih koji su ubeđeni da je današnje ime varoš ponela iz vremena.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 11/08/2008]
