Izvor: Politika, 10.Maj.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Janj, prva srpska kneževina
Hroničari kažu da je područje Janja, petnaestak kilometara od Šipova, u kome su bila dva grada, devet palanki i tri crkve, još u srednjem veku imalo status vojvodstva
Šipovo – „U Prizrenu, gde sam završio bogosloviju, malo ih je bilo koji su čuli za Šipovo. Ali kada bih im rekao da sam rodom sa Janja, znali su svi gde je to. Jer, ovaj kraj je dao dvojicu vladika te još četrdesetak monaha i sveštenoslužitelja. Zbog svega toga i patrijarh Pavle je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u naš kraj dolazio čak pet puta”, ističe sveštenik Radoslav Stanković.
Hroničari su zapisali da je „Janjska oblast imala svoj kulturno-politički život sa izvesnim srednjovekovnim autonomnim pravima još pre pada Bosne”. Tvrde to i istoričari novijeg datuma precizirajući da je „Janj u to vrijeme imao status vojvodstva ili male kneževine. U toj državici bilo je devet palanki – sela, tri crkve i oko pet stotina domova i u njima oko pet hiljada duša”.
– Sećam se da su nas seljane sa janjske visoravni, u Šipovu gde nam je danas centar opštine, zvali „sedmacima” valjda zbog toga što smo bili zasebna, takozvana sedma republika – priča Trivun Rakita dodajući da su „Stojan Vučković i brat mu Stevan ovim krajem vladali i poslije pada Bosne”.
Na kraju je, na požutelim papirima crkvenih knjiga, ostalo upisano kako je „Stojan naposljetku podlegao turskoj sili poslije čega je sa mnogim narodom pobjegao u Cetinsku krajinu. Četrdeset narednih godina, u Janju Srba nije bilo”.
Danas je, pod planinom Vitorog, u Lipovači, Vaganu, Podosoju, Vodicama, Todorovićima te u još desetak sela ove pitomine, petnaestak kilometara daleko od Šipova, isti broj stanovnika kao i pre dva veka. A polovinom proteklog veka bilo ih petnaestak hiljada.
– U selima Janja danas nema mladosti. Retka su i krštenja u crkvi i venčanja. Mnogi odlaze da se više nikada ne vrate. Eto, moja deca i potomci otišli su u Vojvodinu, ali rodni kraj nisu zaboravili. Proletos ih je došlo šestoro da se krste u našoj crkvi Svetog velikomučenika Prokopija – priča Trivun Rakita.
Među retkima koji su se vratili u rodni kraj je Milan Džakić. Posle „arbajtovanja” u Francuskoj vratio se Janju.
– Zamalo pa ceo radni vek proveo sam u „Pežou” i to u njegovo zlatno doba kada je u fabrikama ovog giganta bilo više od četrdeset hiljada radnika. Danas sam u Janju. Čuvam stado sa oko dve stotine ovaca. Čuvam ih po istim vrletima kao i pre šezdesetak godina kada sam bosonog trčao za ovcama – uzdiše Milan.
Komšija mu Milenko Milovac iz Lipovače, jednog od najlepših janjskih sela. Mogao je Milenko otići, jer umetnika-naivca poput njega, nadaleko nema. Kažu „što čima vidi rukama stvori”.
– Sve stvaram dletom, nožem, sekirom, alatom kojeg sam pravim, pronalazim u šumi. Postao sam njen deo... Pronađem drvo i obradim ga. Eto, to ti je. Posao cveta. Voleo bih da neko nastavi ono čime se ja bavim. Ali, nemaština tera ljude da idu sa ognjišta – upozorava Milenko.
Među eksponatima, koji krase domove poznatih ličnosti je i „janjski stolac” poklonjen patrijarhu Pavlu.
U Janju je, uz bezbroj priča na gotovo svakom pragu, i ona o psu Cuciju koji već pet godina na pašnjacima Janja sam čuva pedesetak krava.
– Ujutro bismo krave izveli iz štala i „predali ih u ruke” Cuciju. On ih potom, odvede na ispašu i, predveče, opet vrati u selo. Svi se brinemo o njemu. A i kako ne bismo kada on sam odmeni čobane iz desetak domaćinstava. Po ceo dan bi bio uz Mrkovu, kravu predvodnicu koja nosi zvono oko vrata... Nikada nijednu nije izgubio niti je dozvolio divljači da napadne stado – kaže Milan Milovac Cucijev gazda.
Slaviša Sabljić
-----------------------------------------------------------
Kineski zid
– Imamo mi na janjskoj visoravni naše ,,kineske zidove”. Seljani su krčeći kamenjar pravili takozvane progone koji podsećaju na Kineski zid. Tim progonima išli su i stoka i ljudi. Taj naš ,,kineski zid” dug je bar petnaestak kilometara – pojašnjava Milenko Milovac.
[objavljeno: 11/05/2009]
