Izvor: Politika, 20.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz sedla u penziju
Radomir Stanišić sa Borika kod Rogatice do 2000. je punih 40 godina drugovao sa ergelskim konjima, toliko da je dobro upoznao njihovu konjsku dušu
Rogatica – Starina Radomir Stanišić, koji je prekoračio sedmu deceniju, živi sa suprugom Darom i sinom Mićom u selu Pelja, na Boričkoj visoravni, ali su mu, kako kaže, i dan-danas ergelski konji u srcu. Trebalo je da ode u penziju još 1998, ali rekoše mu da nisu plaćali doprinose.
– I tako, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naradih još i te dve godine i sa punih 40 godina staža odoh u penziju krajem 2000. A u Ergelu sam došao s jeseni 1958. godine. Počeo sam na seči kolja u Oprašićima. Tek se navrši sedam dana kad dođe naredba: Stanišiću, na konjarstvo u štalu pod Arnautoviće. I kako tada, tako do 2000. godine. Celi radni vek uz konje i sa konjima. Pored njih ili u sedlu. Jedino leti, po dva meseca, sve nas dignu na savijanje letine. Valjalo je sabrati krompir, pšenicu, zob i seno. Uglavnom za konje, a kasnije i za ovce – priča nam vitalni starina Stanišić.
Otpoče priča o nadaleko čuvenoj Ergeli arapskih i bosansko-brdskih konja na Borikama.
– Kad se setim, ženskih grla bilo je oko 300, plus 65 priplodnih pastuva arapske i bosansko-brdske pasmine, te linije priplodnih punokrvnih pastuva u boksovima. Od arapa najpoznatije linije su bile lenkoral, siglavi i gazal, a od bosansko-brdskih barut i miško. Kasnije, 1980. u Nemačkoj kupiše četvorogodišnjaka Sabiha, arapske pasmine. Pokazao se odlično, njegovo brojno potomstvo je prvoklasno, i danas su ponos Ergele koja je uspela da preživi čak tri rata – veli Stanišić.
Priseća se kako je trenirao konje i uz dnevnu normu radio sve druge poslove.
– Obično smo po jedan sat trenirali jednog konja, sjašeš, provodaš ga i u štalu, gde ga istimarimo, nahranimo i napojimo. Onda za priuzu drugog konja, pa ukrug. Po normi si morao dnevno istrenirati tri konja, i uz to raditi sve drugo što je uz njih vezano, počev od čišćenja štala, boksova, hranjenja i pojenja. A kad dođu turisti, upregni konje u kočije ili zimi u saonice. Na tim poslovima najviše je radio moj komšija Anđelko Nikolić. On se bio specijalizirao za kočije i saone, a izašao je u penziju dobro pre mene. Zamenio ga je Brane Kušić, koji je, uz oca Momira, nakon nas preuzeo brigu o ergelskim konjima – priča naš sagovornik.
Na pitanje kako je uspeo da pronikne u „konjsku dušu" i zašto mnogi i danas kažu da ima neku čarobnu moć nad njima, on ima jednostavan odgovor.
– Pa fino, ja sam primao mušku ždrebad od šest meseci, dok još sisaju kobile. Posle ih žigošemo ergelskim brojevima i od tada ih ja gledam, pazim i obučavam sve dok ne navrše tri godine. Davao sam im žito, često kriomice i više od mere, pojio ih, timario, i oni, jednostavno, navikavali na mene. Bilo je slučajeva da ljudi kupe pastuva, ali mu ništa ne mogu. Svežu ga na jasle, navale žito, čuvaju ga, a ne treniraju. Konj prosto pobesni i oni ga onda vrate. A kad ga dovedu, pa kad me ugleda, samo zanjišti i skoči pred mene. Ljudi se samo čudom čude i kažu „ti im nešto čvaraš"! Ma, ljudi, šta im čvaram. Ja im samo znam njihovu konjsku dušu – priča Stanišić.
I tako, malo-pomalo, godina za godinom, pastuv za pastuvom, stiže i zaslužena penzija. Kaže, ne žali se, da je mnogo – nije, ali je dovoljno za njega i babu, jer tu je i poljoprivreda, s obzirom na to da sin Mićo ima svoj posao i svoju platu, a da su dve kćerke, Slava i Vesela, udate.
Danas u svojoj staji nema konja. Neka vrsta zamene mu je umetnička slika na kojoj je barut, elitno grlo bosansko-brdske pasmine. Slika mu je, priča, lepa uspomena. Kad ustane, pa kad pije prvu jutarnju kafu sa suprugom Darom, obavezno se namesti nasuprot zida sa pogledom na sliku.
– Gledam u baruta i prisetim se mojih 40 godina provedenih sa konjima. A voleo bih da ponovo nabavim konja, jer je moja kuća odvajkada imala dobre konje. Sećam se, pokojni otac Milovan imao je na jaslama pastuva, plus kobilu. Držalo se to samo za parade, svadbe ili kad bi krenuo u Rogaticu. Sa njima se nije radilo. Znali smo ga pre svadbe po sedam dana hraniti i timariti, da bi bio najbolji – kaže Stanišić.
Na naše pitanje da li mu je neko nekada nudio kakvu filmsku ulogu konjanika odmahuje glavom i kaže da nije, mada su, veli, neki o tome pričali i raspitivali se za njega.
– Jesu me snimali razni novinari, političari, a posebno muzičari, kao što su bili oni iz onog „Bijelog dugmeta”, pa ona Lepa Brena. Ona nam je svašta obećavala, ko zna, da se nije zaratilo, možda bi šta od toga i bilo – objašnjava Stanišić.
Interesuje nas da li njegov naslednik, sin Mićo, zna oko konja.
– Slabo, jer otišao je na zanat za automehaničara, a sad radi u šumarstvu. Konji ga nekako nisu interesovali. Šteta, voleo bih da me je nasledio u tom poslu – veli Stanišić.
Slavko Heleta
[objavljeno: 21/01/2008.]
