Izvor: Politika, 25.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispod jednog krova četrnaest fakultetskih diploma
Mnogo je poznatih i priznatih ljudi čiji su koreni u selima gatačke opštine. Na stotine ih je. Od velikog harambaše Petra Tunguza pa do Vuka Draškovića
Gacko – Nikoljdan odavno u Slivlju nije bio bez snega. Ovog decembra malo se zabeleo gore iznad sela i nigde više. Valjda se plaši jugovine otud od Trebinja i mora, pa ogrnuo samo visove više od hiljadu i po metara A dole, na kamenu hercegovačkom i ponegde pitomini, selo Slivlja, dvadesetak kilometara daleko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od Gacka, broji još jednu zimu. Seljani vele da će i ova biti i duga i hladna, ali „zbog politike i neizvesna kao uostalom i druge koje su ovuda stolećima mele”.
Nikada i niko do sada, osim gatačke vlasti koja im je nedavno asfaltirala tri kilometra makadama, nije ništa davao Slivlju. U selu kažu da je to „zbog četnika iz Slivlja, koji su, onom režimu, bili krivi zato što su branili svoje”.
Danas u selu četrdesetak duša. Nikitovići, Damjanci, Bogdanovići, Stajići, Draškovići, Ignjatovići, Stanići, Salatići, Ćeklići, Golubovići, Jeremići, Njeguši, ali i Bakoči, Hrnjezi, Bjeloglavi, Ajkale, Proroci, Pikule, Tunguzi i Šuše, pustili duboko korenje u dedovinu. Mnogo je ljudi poznatih i priznatih čiji su koreni u zemlji sela Slivlje. Od velikog harambaše Pere Tunguza te saboraca mu Alekse Pašića i barjaktara Lazara Pikule, pa sve do Vuka Draškovića. – Na njih, ali i na stotinak drugih i te kako smo ponosni, kaže Ilija Damjanac Blaško, prosvetar i hroničar rodnog kraja.
O Slivlju su desetlećima pisali Jefto Dedijer, Andrija Luburić, Risto Proroković, Ćiro Tuhelka i Tomo Bratić. Pisali su o vremenu Ilira koji su naselili i područje Slivlja... O novčiću, skeletnim ostacima te brojnim predmetima koji svedoče o vremenu cara Maksimilijana, odnosno o godinama kada su ovde bili Rimljani... Ppisali su o drugoj polovini trinaestog veka kada se, posle poraza na Pustom polju kod Gacka, u Slivski manastir sklonio i spasio od progonstva Mađara, kralj Uroš Prvi"– U defteru hercegovačkog Sandžak-bega upisana je 1447. godina kada je obavljen popis stanovništva. U selu Slivlje su tada bila tri domaćinstva. Ostali su pobijeni ili prodati na Cerničkom trgu od strane turskih zulumćara, kaže Blaško Damjanac i dodaje da je još živih seljana koji svedoče o Slivskom ustanku 1941. kada su „goloruki seljani razoružali četu ustaša i krenuli u borbu protiv fašista”.
Dole uz glavnu džadu, koja Nevesinja povezuje sa Gackom, je autobuska stanica Kunjak. Sa nje su Slivljani po fakultetske diplome odlazili u velike gradove ili u svet da zarade koru hleba...
Sa Kunjaka se, 1962. godine u svet otisnuo i Božidar Pikula. Stigao čak do Slovenije. Tu se zaposlio. Božidarovih 16,97 metara u bacanju kugle, trideset godina bio je rekord Slovenije. Vreme koje je najavilo rat, vraća Božidara iz Celja u Mostar. Iz grada na Neretvi, 1992. godine sa suprugom Koviljkom dolazi u rodno Slivlje.
Četrdeset i šeste, prošlog veka, u selu je bilo stotinak domaćinstava. I u njima više od 750 duša. U Slivlju je tada bilo šezdesetak učenika te stotinak cura i isto toliko momaka. Nada Pikula godinama je putovala svetom, radila i lepo živela. Ali za vreme poslednjeg rata i posle njega bila je sluga. Čoban kod gazda u Srbiji. Danas je u svom Slivlju. Priča o vremenu svoje mladosti kada je njena pesma, na zborovima gore na Morinama, ledila srca mnogih Hercegovaca, jakih i stamenih momaka, ne retko širokih „tri pedlja preko leđa”. – Da je naše cure bilo doterati, našminkati, obući... bile bi lepše od današnjih glumica. I pametnije. Ali šta ćeš kad je leva bila prazna, a desna šuplja. Nije se ništa imalo. Svaka od nas šila je jadna sama sebi veš i haljine. Imale smo samo ono što nam je svevišnji dao. A to je bilo veće od onog što daje današnjim curama, kaže Nada Pikula.
A od njenih Pikula mnogi su postali ugledni i u svetu priznati ljudi. – Ispod jednog krova u domaćinstvu moga oca i brata mu, moga strica, četrnaestoro dece završilo je fakultete. Među njima je čak šest doktora, ponosno će Nada.
I tako, u Slivlju priča stiže priču. I svaka na svoj način pleni i ne da da se zaboravi ništa pa ni priča o dvogodišnjem Milanu i samo tri godine starijem mu bratu Jovanu, jedinim mališanima Slivlja.
Jovan je, sa nepune tri godine, znao slova, a danas ih već i piše. I računa uveliko. Možda je i on jedan on onih kojima će se, poput četrnaestoro najbližih Nade Pikule, ponositi Slivljani. Možda će i on dole na autobusku stanicu u Kunjaku.
– Možda će i on u svet. Ali sigurno je da će se i on, poput svih drugih, kad-tad vratiti. Ili bar doći na Točak gde se svake godine polovinom avgusta svi okupljamo, na kraju će seljanin Anđelko Nikitović.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 26/12/2008]
