Izvor: Politika, 08.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hadžipovih 56 godina hoda na rukama
Brčko – Šezdesetogodišnji Hadžip Ibrahimović iz Rašljana, živopisnog sela sa oko četiri stotine kućnih numera, što se ugnezdilo na kolevkastoj udolini gde se blago spuštaju snegom obeleli obronci Majevice, pamti da se dvaput u životu obreo na vašaru koji se odvajkada u septembru priređuje u Kiseljaku kod Srebrenika, gde se nalazi vrelo kisele vode sa česmom. Oči mu zacakle setom i kad se priseti kako je nekad preko brda odlazio u četiri-pet kilometara od Rašljana udaljenu Bijelu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Veli kroz osmeh da je to "davno bilo". Inače, sve što u njemu budi lepa sećanja, izražava tim dvema rečima.
Ničeg neobičnog u Hadžipovim sećanjima na ova za njega veoma daleka putovanja, ne bi bilo da on od treće godine života, kada je oboleo od dečije paralize, nogama nije načinio ni jedan jedini korak. U školu nije išao. Ne ume ni da čita, ni da piše. Sve do prošle godine, kada je, zahvaljujući jednoj dobrotvornoj akciji, dobio invalidska kolica, kretao se puzeći. Sa rukavicom na desnoj ruci i sa nataknutom gumenom čizmom na levoj, odupirići se o tlo, uspevao je da stigne i do Srebrenika i Bijele.
Hadžip živi sa snahom Fatimom, 25-godišnjim sinovcem Sinanom, njegovom suprugom Edinom i njihovo dvoje dece – troipogodišnjom Seminom i dvomesečnim Edisom u novosagrađenoj kući na samo pet-šest koračaja od asfaltnog puta kojim je selo povezano sa šest kilometara udaljenom Maočom.
Ranije, Ibrahimovići su živeli na porodičnom imanju na bregu kilometar i po poviše najnaseljenijeg dela Rašljana. Gore, u staroj kući, ostala je 86-godišnja Hadžipova majka Naila sa ćerkom udovicom i njenom decom. Inače, on i majka dele očevu penziju tako što dobijaju po 150 KM, od čega im po 50 maraka pripada na ime tuđe nege.
Prilikom naše posete Ibrahimovićima, po snežnoj vejavici, odnosno "kijametskom danu" kako se to u Bosni kaže, ne zatekosmo Sinana koji, obavljajući teške građevinske poslove, izdržava porodicu. "Hadžip ga je", priča Sinanova majka Fatima, supruga njegovog pet godina starijeg brata Fadila koji je umro pre sedam godina, "i othranio".
"Dok bismo se mi, sposobni za rad nalazili daleko od kuće, na njivi, u šumi ili u polju, on ga je hranio, uspavljivao, kupao i presvlačio", priseća se Fatima minulog vremena dok drži u naručju dvomesečnog unuka, pa dodaje: "E, bogami, i on sad lijepo pazi svog amidžu".
Hadžip nije pričljiv čovek. Na pitanja sagovornika odgovara kratkim rečenicama i – osmehom. Ponajviše zahvaljujući snahi Fatimi, saznali smo nešto više o ovom dobroćudnom čoveku.
"Dok je bio mlađi, cijepao bi drva u dvorištu, kupio s nama sijeno... Sjećam se, ko da je juče bilo: ja mu u ruke dam stožinu, a on je, klečeći na koljenima, zabode u zemlju. Poslije mu prinosimo sijeno, on ga slaže oko stožine, sve dok ga ne uplasti. Kad to završi, bacim mu konopac na vrh plasta i on se pomoću njega spusti dole na zemlju."
On je svojevremeno na mnogim priredbama u selu, u Rahiću, Bosanskoj Bijeloj i još nekim okolnim selima svirao violinu i šargiju. Slobodanu Radoviću, koji je već godinama umetnički rukovodilac folklorne sekcije u Srpskom prosvetnom i kulturnom društvu "Prosvjeta", ostalo je u sećanju kako je Hadžip među prvima dolazio na probe u rašljanski dom kulture.
"Sam sam naučio da sviram. U stvari, brat Fadil je svirao šargiju, pa sam je ja preuzeo od njega. Prestao sam da sviram pre punih petnaest godina. Ne mogu više, tresu mi se ruke. Voleo sam da budem tamo gde se ljudi vesele, posebno da se družim sa mladima."
Priupitasmo ga je li mu bilo teško da savlada upravljanje invalidskim kolicima, na šta nam, opet s osmehom, odgovori: "Bolje je nego pjehe!"
Hadžip veli da je već isuviše star da bi imao neke naročite želje. Najviše bi ga, kako kaže, obradovalo kada bi on i njegovi ukućani uspeli da obezbede novac za isplatu preostalog duga, pa da kuća kojoj su smešteni postane njihovo vlasništvo.
[objavljeno: ]
