Izvor: Politika, 14.Nov.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorštakinja sa Gole planine
Bosiljka Ardov po nekoliko meseci živi sama na Kozari daleko od civilizacije gde hrani stoku i spravlja mlečne proizvode
Prijedor – Još ima mesta u kojima je priroda netaknuta i usput nudi svoje lepote poput najvišeg proplanka Kozare, Gole planine, na kojoj, osim povremenih ovčara, već mesecima živi jedna Prijedorčanka. To je Bosiljka Ardov iz potkozarskog sela Gornja Lamovita. Na Goloj Planini, u jeku letnjih meseci pa sve do kasne jeseni čuva krave, ovce >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i koze i od najkvalitetnijeg mleka pravi sir i kajmak.
– Ovo je nadmorska visina od devet stotina metara i ovakvih pašnjaka i predivnih livada nema nigde u blizini – veli Bosiljka i potvrđuje da se ničega ne plaši. Već godinama dolazi na ovo mesto,izgoni stoku na ispašu i uz to,uglavnom sama živi u jednoj maloj drvenoj kolibi.U Lamovitoj živi njena preostala porodica, muž i deca,i svi, kako kaže, imaju svoje obaveze. Samo se ona odvažila da, daleko od civilizacije i svega što nosi savremeni život ubire plodove prirode i pravi zdravu hranu.
– Živim planinskim načinom života i verujte,ništa mi ne fali – ne krije Bosiljka i dodaje da o Goloj planini, na Kozari,malo ko zna nešto više. Ovo mesto, kaže ona, ima predele koji su najlepši u proleće i pravi su odmor za oči i dušu.Pokazuje uzvišenje sa kojeg se može videti celo prijedorsko polje te Lijevče, Posavina i deo Slavonije.Mali sobičak u kome boravi ova gorštakinja podseća na ambijent u kome su živele naše bake. Uz to, sve miriše na mleko i sir.
Bosiljka ima i svoje stalne mušterije koje je redovno obilaze. Najviše ih je iz Banjaluke i Prijedora. Ističe da je mleko ovde posebnog kvaliteta jer ovi krajolici nemaju u sebi ništa od veštačkih đubriva.
Jedino Bosiljkino društvo je muž koji je povremeno obiđe i prenoći te ovčari čija ogromna stada naprosto okupiraju pašnjake Gole planine. Bude, veli ona i slučajnih prolaznika, ponudi ih sokom i kafom, toplom reči, tek da sa nekim malo porazgovara, a onda se, opet, vraća svojim obavezama. Koliko je ovo prostranstvo, naša sagovornica kaže da joj se sve češće krave zalutaju, te da nju, to ne brine. Kako odu tako i dođu.
– Imam mobilni telefon i tako se čujem sa svojima,to mi je,zapravo i jedina veza sa njima – pojašnjava Bosiljka i ističe da je polovina novembra vreme kada već polako razmišlja da se spušta u selo sve dok ne grane proleće.
Bosiljka je nedavno imala „susret” sa vukomna jednom šumskom putu ,dok je tragala za svojim kravama. Uspela je,kaže da se na brzinu popne na obližnju bukvu i tako izbegne ono najgore.
– Bio je, izgleda neki miroljubiv, samo me blago pogledao i otišao – sa smeškom reče na kraju Bosiljka koja tvrdi da je verovala kako na ovom delu Kozare nema više vukova. Ipak, to nju ne brine. Iako je ovo prava divljina i ima skoro dva sata pešice do prvih kuća, ova seljanka reče na kraju, jedva čeka april. Tada će ponovo, po starom dobrom receptu, daleko od vreve, gužve i trke za obavezama urediti svoj mali kutak i živeti „u skladu sa prirodom”.
I. Kotlić
[objavljeno: 14/11/2008]
