Izvor: Politika, 26.Okt.2009, 23:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Etnički pristup i Hrvatsko pravosuđe
Kada je zatražio izuzeće dvoje sudija Vrhovnog suda Hrvatske zbog sumnje da pristrasno sude Srbima protiv advokata Luke Šuška, pokrenut je postupak zbog navodnog nepoštovanja suda
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb – Predsednik RH Stjepan Mesić nedavno je izjavio da je „pravda inače spora i dostižna, ali je u Hrvatskoj spora i nedostižna”. Nekako baš tih dana Disciplinski sud Hrvatske advokatske komore zakazao je prvo ročište povodom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << optužnice koju je podigao protiv svog člana, advokata Luke Šuška iz Zagreba zbog navodnog nepoštovanja suda. Što je dozvoljeno predsedniku, nije i advokatu.
U obrazloženju te optužnice stoji da je dotični advokat 14. februara 2008. godine kao branilac Jove Begovića (čiju žalbu na presudu zbog navodnog ratnog zločina je trebalo da raspravlja Vrhovni sud) u zahtevu za izuzeće sudija Vrhovnog suda Vesne Vrbotić i Ante Potrebice naveo da su oni „pristrasni kada se sudi Srbima za ratni zločin protiv civilnog stanovništva”.
Tako je zbog sumnje u objektivnost dvoje sudija i zahteva za njihovo izuzeće iz tog predmeta Luka Šušak optužen da ne poštuje hrvatsko sudstvo, jer je konkretizovao ono što o hrvatskom sudstvu i pravosuđu već godinama službeno govore izveštaji međunarodnih organizacija i misija – da je vidljiv „etnički pristup”, odnosno diskriminacija građana srpske nacionalnosti, naročito kada se radi o optužbama i suđenjima za ratne zločine. Uostalom, i to je jedan od razloga zašto se pravosuđe nalazi u vrhu primedbi međunarodne zajednice i njenim zahtevima za reformu kada se razgovara o primanju Hrvatske u EU.
Zbog čega je advokat Šušak tražio izuzeće sudija Potrebice i Vrbetićeve iz procesa Jovi Begoviću? Detalji se svode na činjenicu da su oboje učestvovali u osuđivanju nekoliko Srba optuženih za navodne ratne zločine, a da ni jednom od njih to nije dokazano. A u izrečenim presudama nema opisa krivičnog dela, nema sredstva kojim su zločini navodno izvršeni, nema imena ubijenih (samo broj) i nema nijednog svedoka, a osuđeni su od 10 do 20 godina zatvora.
Drastičan primer je suđenje Jovanu Badžoki, koji je od žrtve pretvoren u zločinca i osuđen na 10 godina zatvora zbog navodnog ubistva 44 hrvatska civila u Škabrnji (kako je tvrđeno iako je dokazano da je polovina poginula s oružjem u ruci u borbi s jedinicom JNA, pa im je kao borcima podignut i spomenik). Badžoka je osuđen samo na osnovu izjave Negznane Pavičić, koja je tvrdila da ga je videla u Škabrnji.
Jovan Badžoka je ispred svoje kuće u Biljanama Donjim u Ravnim kotarima sa troje komšija mirno dočekao jedinicu Hrvatske vojske, čiji su pripadnici odmah ubili Jeku i Aleksu Milić i spalili ih u njihovoj kući, dok su Petra Gagića ubili nešto kasnije, opljačkali kuće i spalili, a Badžoku odveli u logor „Mocire". Sve to je zapisano u izveštaju Hrvatskog helsinškog odbora o „Oluji”.
U konačnom presuđivanju Badžoki – koji je iako nevin izdržao punu kaznu, iselio iz Hrvatske, ali nastavlja spor da bi dokazao svoju nevinost –učestvovali su upravo Ante Potrebica (u vreme Tuđmana predsednik Državnog sudskog veća koje je izvršilo „čistku” među pravosudnim kadrovima Hrvatske) i Vesna Vrbetić. Ona je na suđenju u Karlovcu oslobodila Mihajla Hrastova koji je ubio 13 razoružanih rezervista JNA s obrazloženjem da je to učinio – u samoodbrani. Bilo je to jedno od najsramotnijih suđenja u Hrvatskoj, po opštoj oceni i domaćih pravnih stručnjaka, ali je ona posle tog procesa nagrađena napredovanjem u Vrhovni sud Hrvatske.
U istom predmetu sudije Potrebica i Vrbetićeva su učestvovali i u konačnom osuđivanju medicinskih sestara Zorane Banić i Nade Pupovac na po 20 godina i Edite Rađen na 15 godina (iako se prema međunarodnoj Haškoj konvenciji za učestvovanje u borbenim akcijama ne mogu kažnjavati pripadnici sanitetske službe), a na po 20 godina osuđeni su i Marinko Pozder i Petar Radmanović, bez dokaza da su počinili ratne zločine.
U svom zahtevu za izuzeće spomenutih sudija advokat Šušak izražava „ozbiljnu bojazan, a to i praksa njihovog rada pokazuje, da bi te sudije bez brižljive ocene dokaza donele presudu na štetu Jove Begovića”, ali prema optužnici Disciplinskog suda Advokatske komore Hrvatske on time iskazuje nepoštovanje prema Vrhovnom sudu.
Jovu Begovića je Županijski sud u Sisku osudio zbog optužbe da je minobacačkom vatrom iz kasarne JNA u Sisku uništavao civilne ciljeve i ubio civila Stanka Bučara, iako je dokazano da je dotični pucao na pripadnike JNA i s oružjem u ruci je pogođen tenkovskom granatom iz kasarne, dok je Begović gađao iz minobacača na suprotnu stranu.
Radoje Arsenić
[objavljeno: 27/10/2009]
