Izvor: Politika, 04.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ekološki gutljaj vode za Evropu
Iako skrhani teškim bremenom prošlih vremena, seljani Kapavice iznad Ljubinja, u Hercegovini, ne dozvoljavaju da se prošlost pohrani tamo gde se sahranjuju neznani junaci
Kapavica – Nije toliko bitno da li je Kapavica ime dobila po bunarskoj vodi koja je, odozgo niz kamene gromade, kapala i slivala se u dvadesetak čatrnja ovog sela ponad Ljubinja. Ili je nazvana po nečem drugom. Mnogo važnije je da, danas, seljani Kapavice ne daju da se ognjišta gase. Ne daju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se zaborave prošla vremena kada su ovim krajem hodili ljudi željni krvi. Mnogo važnije je da seljani Kapavice, iako skrhani teškim bremenom prošlih vremena, ne dozvoljavaju da se prošlost pohrani tamo gde se sahranjuju neznani junaci.
Ne zna se šta više obraduje namernika dolaskom u Kapavicu. Da li susret sa domaćinima ili gutljaj vode iz čatrnje koja se ničim ne može zagaditi. Ničim, jer ovde na stotine kilometara unaokolo, nema ni fabričkog dimnjaka ni bilo čega drugog što bi, sa sobom, donelo pogan modernih tehnologija.
Dragan Pecelj, mlad čovek, nije mogao bez svoje Kapavice. Familija mu je u Ljubinju, a on se sa majkom Stanom vratio na dedovinu. U kapavički zaseok Čeprusi. Jeste da je teško, ali od stada se neće. Uostalom, od stada žive i on i njegovi. Bez obzira na to koliko i kako teško vreme bilo.
– Svi moji su davno sa đedom, iz Kapavice preselili u Ljubinje. Danas se, međutim, vraćamo tamo odakle smo otišli. Jer, ovde se, i kad nemaš mesečna primanja, može živeti. I to dobro – kaže Dragan Pecelj koji čuva stado sa stotinak koza i podseća da na stotinu kilometara unaokolo nema fabričkih dimnjaka ni zagađenja.
– Sve što proizvodimo, dakle mleko, meso i sir, moglo bi odmah u Evropu. U zemlje Evropske unije koje žude za zdravom hranom. Toga i takvog bogatstva trebala bi da, pre nas, bude svesna država u kojoj smo – upozorava Dragan.
Stada je u Kapavici isto koliko i seoskih numera. A u svakoj od njih poneka priča.
U selu nikada nije bilo više od stotinak duša. Danas ih je tek dvadesetak. Uglavnom starijih. Sa šest i više desetljeća na leđima. U Kapavici je nekada bilo i cura i momaka. Bile su i dve škole, a danas samo uspomene na njih.
Malo je znano da su nedaleko Kapavice, iz Stanjevića, Gojko Đogo i Rajko Petrov Nogo, da su koreni Sergeja Barbareza poznatog fudbalera iz Ljubomišlje, a Zdravka Čolića iz Vlahovića. Neki od njih nikada nisu ni bili u rodnom kraju. Starina Milenko Đurić bio bi srećan da i oni, ali i brojni drugi, ne zaborave rodni kraj i korene urasle duboko u hercegovačkom kršu.
Spomen-ploče na lokalitetu Guvno podsećaju na vreme zla kada je, i na ovim prostorima, ustaška kama, ali u komšijskim rukama, skončavala život stotine, hiljade Srba. Samo u junu četrdeset i prve ustaše su, nakon trodnevnog mučenja, žive i vezanih ruku i očiju, na lokalitetu Guvno, u jame bacili 160 Srba Kapavice, Rđusa, Ćukovca, Vlahovića i Rankovca. Umorili su sve koje su zatekli na kućnom pragu.
– Mnogi od dželata nosili su na glavi fes iako nisu bili Turci. Bile su to ustaše iz Ravna u Popovu polju koje su mi umorile i kuma Ristu Klimentu. Bio je ponos i najlepši momak u Hercegovini. Služio je Kraljevu gardu – uzdiše starina.
Kada su napunili jame, ustaše su svoj krvavi pir nastavili streljanjem nevinih ljudi. Kosili su ih redom. Sve jednog po jednog.
– Kada je došao na red, Jovan Brkljač je zamolio svog ubicu da mu skine povez sa očiju kako bi poslednji put vidio rodno selo. Kad mu je ovaj udovoljio želji, Jovan je nad glavom ugledao Mušana Bajramovića sa kojim je pre rata radio u Dubrovniku. Upitao ga je zašto to čini, a on je odgovorio – danas ja tebe, a sutra će neko drugi mene – nastavlja Milenko svoju priču.
Kad je to zlo prošlo, u Kapavicu dođoše nova vremena. Dođoše Titovi komunisti.
– Ma koliko bili u pravu, nisu smeli ubijati žandare. Jer valjali bi nam u borbi protiv fašizma. Bili su tada jedini naoružani i obučeni za borbu. Bila je to velika greška komunista – tvrdi Milenko. I još nešto. U Kapavici nikada nije bilo crkve. A i kako bi je bilo kada su ovim krajem vekovima vladale osmanlije.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 05/05/2008]
