Izvor: Politika, 15.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dejvid u Akru, Nikola u Johanesburg
U školi u Sanici dve stotine mališana. Svi osim jednog su deca bošnjačkih povratnika. A taj jedan je desetogodišnji Dušan Škrbić. Dete još nije svesno ničeg što je bilo. U školi uči nekakav njihov „zavičaj”, ali i bosanski jezik
Sanica – Odavno u Sanici nema nadaleko poznatih partizanskih, saničkih žetvi. Nema ni koride gore ponad varoši, na Međeđem brdu. Nema danas u Sanici ni srpskih povratnika, ni alasa da zabace trokuku u bistrooke rečice, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa da sa uhvaćenom ribom nahrane čeljad. Nema u Sanici ni stada ni pastira. Ni ludovanja k’o nekad.
U Sanici, najvećoj naseobini opštine Ključ, ostali samo izvori istoimene reke i njenih posestrima Korčanice, Trebunja i Saničke reke. Ostale su i priče koje se mogu čuti samo za vreme svetkovina kad dođu oni iz rasejanja da povedu već zaboravljene pesme sa Grmeča ili da zapale sveće na humkama upokojenih. Dolaze u Sanicu da se sete Brančilovog, a zapravo njihovog bosonogog detinjstva.
U Sanici je, šezdesetih godina prošlog veka, kada je varoš prestala biti opštinsko mesto, bilo gotovo deset hiljada duša. Po pola Srba i muslimana. Danas ih je ovde jedva hiljadu i trista, i jednih i drugih. Srba samo pedesetak.
– Da nije duranja zlo i naopako. Sva sreća i Bog, pa deca krenula pravim putem. A nama što bude. Mi ćemo nekako. Ne tražimo ništa osim onog što nam daje vreme. Neka nas samo ne diraju i nama će biti dobro, priča starina Đuro Zolak podsećajući na vremena iz onog rata kada su i ovde, uglavnom komšije muslimani, pravdu delili nožem, maljem i puškom.
Četiri stotine imena nedužnih žrtava tog vremena, i to samo Srba, bilo je uklesano na spomenik nedaleko od Đurine kuće. Monument su porušili i na njemu ucrtali polumesec i zvezdu, simbole onih što su selom protutnjali 1995.
U mesnoj školi koja je nekad nosila ime „Prve omladinske radne brigade Jugoslavije” danas dve stotine mališana. Svi osim jednog su deca bošnjačkih povratnika. A taj jedan je desetogodišnji Dušan Škrbić koji se sa bakom Stojom, mamom Mirom i ocem Milankom vratio pre pet godina.
Dete još nije svesno ničeg što je bilo, a ni onog što je danas pa to nekako lakše prihvata. U školi uči nekakav njihov „zavičaj”, ali i bosanski jezik. Otišao sam kod učiteljice i zamolio je da Dušan umesto, neno, dedo, amidža i daidža, koristi naše nazive za baku, dedu, ujaka i strica. Prihvatila je. I još nešto. Moj Dule uči i našu veronauku. Samo zbog njega u Sanicu dolazi naš sveštenik iz dvadesetak kilometara udaljenog Ribnika, mesta u Republici Srpskoj, priča Milanko.
Na seoskom groblju sve do šezdesetih godina prošlog veka bile su humke čak sedmorice narodnih heroja Titove Jugoslavije.
– Milan Milovac, Josip Mažar, Petar Mećava, Ranko Šipka, Lazo Marin poginuli su negde kod Travnika. Niko osim čelnih ljudi Partije tada nije znao ko je pokopan na našem groblju. Malo podalje bilu su sahranjeni i Kosta Bosnić i Vladimir Nemet, takođe heroji, koji su poginuli kod Ključa. Kasnije su im kosti prebačene u zajedničku grobnicu na Šehitluke ponad Banjaluke, priča Manojlo Brkić.
U Sanici se i danas sete zemljaka im Trive Zolaka, danas naučnika, a za studentskih dana i pustolova koji je sa Titovim pasošem bez prebijenog dinara u džepu obišao ceo svet. Jednom ti je Trivo zanoćio kod nekog četnika u Čikagu. Čovek ga je primio kako se primaju najdraži gosti. Ali tu noć nisu spavali ni Trivo ni onaj četnik. Četnik se plašio da je Trivu poslala Udba da ga ubije, a Trivo ni oka nije sklopio pošto se bojao da će ga četnik smaknuti. Na sreću ujutro su obojica za srećan i sastanak i rastanak popili po čašicu komovice. Pričaju u Sanici i o svom „crnji” Dejvidu Larteju iz Gane koji je u varoši radio kao veterinar. Pričaju Saničani i o svom zemljaku Nikoli Zolaku. Kada se krenulo u zbegove, potkraj poslednjeg zla u Bosni, Dejvid je otišao u svoju Ganu, a Nikola u Južnoafričku Republiku gde je radio tridesetak godina i odakle je u Sanicu došao pred poslednji rat.
Iz Saniceje i priča o četvoročlanoj porodici Milana i Gordane Zolak te njihovoj deci Alenu i Tamari. Svih četvoro ubijeni su na kućnom pragu u Petrinji, 1991. godine. Ni do danas nisu pronađene ubice.Pričaju u Sanici i o starici Anđi Banjac, koja je svog dželata u jesen 1995. nahranila i napojila. Posle i kafu sa njim popila da bi je namernik, druge vere, potom zaklao i bacio u bunar. Priča se i o starini Đuri Grbiću koji je, zajedno sa svojima, asfaltirao seosku džadu i uz nju napravio dom kulture. Kažu da toga nadaleko nije bilo...
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 16/10/2008]
