Izvor: Politika, 23.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Avetinjska pustoš Oštrelja
Ova varoš jedna je od oko pet stotina srpskih naseobina u Federaciji BiH, koje su izbrisane sa geografskih karata
Oštrelj – Pedesetak godina posle Hrista, Oštreljom su hodili Rimljani. Uz drum koji je od mora vodio dolini Sane podizali su mramorne stubove, miljokaze, krajputaše, miljare i kako ih već sve nisu zvali, da na tim svojim putovanjima ne bi zalutali u bespuću krajiških šuma i vrleti ...
Preko Oštrelja je, bežeći od Turaka, hodio i poslednji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bosanski kralj Stjepan Tomašević. U stoni grad Jajce više se nikada nije vratio. Stigli su ga i ubili Turci nedaleko od današnjeg Drvara...
Bavarac Oto Štajnbajz i Švajcarac Alfons Simonius nisu ni od koga bežali. Oni su boravili na Oštrelju kako bi u nedrima planine Klekovače sekli šumsko bogatstvo i tako plodili svoje račune u evropskim bankama...
Za poslednjeg rata na Oštrelju je bila komanda Drugog krajiškog korpusa Vojske Republike Srpske, da bi se, padom zapadnokrajiških opština, u jesen devedeset i pete, za ovo prelepo mesto, otimali Muslimani i Hrvati. Danas na Oštrelju nema ni jednih ni drugih...
Na Oštrelju danas nema ni njegovih stanovnika Srba. Nema ni vikendaša koji su sagradili stotinak kuća za odmor. Ova varoš jedna je od oko pet stotina srpskih naseobina u Federaciji BiH, koje su izbrisane sa geografskih karata. U avetinjski pustom mestu danas nema nikog osim ruševina i dvoje došljaka iz Petrovca koji ovde imaju birtiju.
A nekada? U Oštrelju je, početkom prošlog veka, bilo oko tri stotine duša. Imalo je ovo radničko naselje tridesetih godina prošlog veka i svoj Sokolski dom i hotel i tamburaški orkestar i javnu kuću. Bila je u Oštrelju i lokomobila koja je proizvodila struju i pumpa koja je, odozdo iz Mračaja, crpila vodu za potrebe lokalnog stanovništva.
Planinskim prevojem, na sredokraći puta koji od Petrovca vodi prema Drvaru, naravno i obratno, vekovima je prolazilo vreme i ljudi u njemu. I kad nije bilo nikog osim ptica i zveri, vreme na Oštrelju nikada nije stalo.
Za ne tako davnih, srećnijih vremena, preko Oštrelja je, u pravcu Drvara i mora, prelazilo nekoliko stotina hiljada motorizovanih nomada. I to u samo jednoj godini. Pre dvanaest godina, međutim, preko Oštrelja su, ali u suprotnom pravcu, hodile kolone nesrećnika. Put nade preko Oštrelja, u nepoznato i pod tuđe krovove, vodio je tada više od sto pedeset hiljada izbeglica iz Kninske krajine i zapadnokrajiških opština.
U uspomenama sa pečatima i datumima davnih vremena ostalo je upisano kako je na Oštrelju, neki šeret, kondukter, po imenu Mile Bosnić, u vozu koga je vukla lokomotiva „Proleterka” od druga Tita tražio „kartu na pregled...”
Pričalo bi se i o Kovi Jovičić i njenoj nadaleko čuvenoj kafani... I o komšiji joj Lazaru u čijoj birtiji se sve moglo osim pevati pesme o Rankoviću i vojvodi Sinđeliću... Opekao se jadan. Nije izabrao „pravu stranu” zbog čega je bio ukoren u kažnjen. Zbog straha od novih ukora i kazne, pesme koje su veličale Rankovića i vojvodu Sinđelića, ni za živu glavu nisu se smele povesti u Lazinoj birtiji...
Pričalo bi se i o nekom Vukosavu Ubiparipu iz susednih Jasenovih potoka, koji je bio kažnjen zatvorom zbog krađe građe za kuću. Kada je svoje odrobijao, nije hteo izaći na slobodu već je tražio da odmah nastavi sa izdržavanjem nove kazne. Vukosav je, naime, planirao i krađu trupaca koje je trebao poseći u Klekovači kako bi, pored kuće, podigao i štalu za marvu...
Pričalo bi se i o meštaninu Milanu Labudoviću, osamdesetšestogodišnjem čiči, najstarijem ratnom zarobljeniku u Krajini, koga su muslimani „sa šest metaka u potiljak”, ubili kada je, u septembru devedeset i pete, bežao sa Oštrelja...
Na Oštrelju danas tek poneko zastane. Ne zna se da li to čini kako bi se okrepio planinskim vazduhom ili staje da se priseti priča iz davnih vremena. Da se priseti i od zaborava sačuva desetleća i vekove koje je starina Oštrelj prevalio preko svojih leđa, šuma i proplanaka.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 24/03/2008]
