Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Nov.2015, 11:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aplauz ranama "nevidljivih ljudi"
"Dobar tekst nikad ne nestane. Može se sakriti i spavati, ali na kraju se vrati, jer progovara o ontološkim istinama između mene i vas", rekao je u Zagrebu beogradski režiser Igor Vuk Torbica pred prvo izvođenje svoje drame "Hinkeman", autora Ernsta Tolera i dramaturškinje Katarine Pejović u "Zagrebačkom kazalištu mladih".
Napisano 1922. godine u zatvoru, delo nemačkog levičara, komuniste, anarhiste i revolucionara, a uz to još i Jevrejina, suočilo je zagrebačku publiku >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << sa unutrašnjim mrakom "nevidljivih ljudi", tog otpada rata koji je nekim čudom preživeo i sad nas gnjavi svojim traumama. Tolerova priča o Eugenu Hinkemanu dočekana je dugotrajnim aplauzom i dobrim kritikama. Jer Hinkeman se iza Prvog svetskog rata vraća kući beznadno izranjavan. Poput psa koga bivši vlasnici i ukućani više ne prepoznaju, nego ga, u najboljoj nameri, na uzici šetaju da bi se malo prilagodio svetu koji više nije njegov i kojem više ne treba.
Hinkeman, koga glumi raskošno talentovan mladi glumac Rakan Rushaidat, fizički je ranjen u genitalije i ostaje trajno seksualno disfunkcionalan. Ali psihički, njegove su rane posvuda. Ne može da nađe posao, ne može da ima decu niti da živi u braku sa suprugom Gretom kao pre rata. Prijatelji ga teše iz dosade i kurtoazije, poneki otvoreno vređaju ili perfidno zloupotrebljavaju manipulacijama nedostojnim ljudskog bića. On nema nikoga osim sebe, a sam je osakaćen, impotentan živući leš. Koji, kao mrtav čovek, živi tek imitaciju života, jer tako najmanje uznemirava ljude oko sebe.
Paralele sa svim poratnim postjugoslovenskim društvima nameću se same od sebe. U posebno grotesknom trenutku predstave Eugenu Hinkemanu, napuštenom od svih, pokušava da pomogne upravnik cirkusa, ovde posebno dobar glumac zagrebačkog teatra "Gavela" Ozren Grabarić, metafore današnje Evrope. Turobni cirkuski Mefistofeles tumači mu kako publika i civilizacija podjednako vole rat i krv, pa Hinkeman za sitne pare na sceni pregriza vrat pacovima čija krv kaplje ulicama evropskih metropola.
Osim cirkusa "hiljadugodišnje civilizovane Evrope", na samoubistvo vešanjem, kako je 1939. godine skončao autor drame Ernst Toler, unapred osuđenog Hinkemana, razume još i Katolička crkva. Dojmljivo monoton monolog njenog predstavnika, odičnog Vedrana Živolića, u socijalnom odbačenom i poniženom ratnom gubitniku budi lažnu nadu da ga ljudi ne razumeju zbog svoje sitne, lične sebičnosti i konformizma. Ali je crkva univerzalna, njeno veliko srce ne diskriminiše, otvoreno je svima.
Scena zagrljaja bezličnog "velečasnog" i pacovskom krvlju obeleženog Hinkemana koji u jednom trenu narasta do prometejske visine kojoj nadolazeći fašizam kljuca jetru, završava sa Hinkemanom na kolenima sa psećom uzicom koji ranjeno puzi uz skute crkvenog autoriteta.
Mladi beogradski režiser, koji je u startu nadrastao uske kulturne okvire, odmah je rekao da je impotentni junak drame Ernsta Tolera kod njega samo metafora za impotentno i iznutra ubijeno nemačko društvo koje je u Prvi svetski rat stupilo spektakularno uvežbanim kordonima mladih nemačkih ljudi zdravih i krepkih muških tela. Kao i ostalih društava iz, recimo, bivše Jugoslavije koja su u rat stupila na sličan način i gotovo identično iz njega izašla.
Bilo bi pogrešno izostaviti podatak da je u predvečerje fašizma u Nemačkoj Tolerova drama bila izvođena u Drezdenu i Berlinu i prekidana nasiljem desničarskim aktivista. U Zagrebu je organizacija "Vigilare", samozvani čuvar društvenoga "ćudoređa" pod crkvenim patronatom, pre početka predstave Vuka Torbice zahtevala da se ukinu plakati koji su je najavljivali likom golog muškarca koji umesto polnog organa ima razglednicu razorenog Drezdena.
Agitacija na "javno ćudoređe" imala je polovičan uspeh, pa je plakat pred premijeru "Hinkemana" u "Zagrebačkom kazalištu mladih" dobio dodatak. Preko polnog organa glavnog lika i razglednice srušenog Drezdena stajala je i dodatna nalepnica na kojoj je dopisano - "we are fucking angry!". Što samo žalosno podvlači činjenicu da su "prostote" jedini način da se razgoliti velika unutrašnja rana "nevidljivih ljudi" oko nas.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Privredne reforme iznad svega Radio-televizije Vojvodine.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
