Izvor: RTS, 29.Jul.2023, 05:56
Економски и(ли) војни коридор – зашто Кина хита у помоћ Пакистану
Пакистан, јужноазијска држава са више од 220 милиона становника, суочава се са високом инфлацијом и налази на ивици банкрота. Очи политичара и економиста у тој земљи пре свега су уперене у Кину, која је највећи спољни трговински партнер и страни инвеститор у Пакистану, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << те његов блиски војнополитички савезник.
Кинеска влада, пишу источноазијски медији, одобрила је Пакистану, који се налази у дубокој економској и финансијској кризи, одлагање на две године исплате главнице дуга од 2,4 милијарди долара, која је требала да доспе у 2024. и 2025. години.
Пакистан, сматра се, кинеским предузећима, држави и Азијској банци за инвестиције у инфраструктуру (АИИБ), коју предводи кинески капитал, укупно дугује око 30 милијарди долара, што је близу четвртини његовог укупног спољног дуга.
Исламабад се суочава са врло сложеном ситуацијом, пошто чак 77 од 126 милијарди његовог дуга иностранству доспева на наплату у наредне три године, па је извесно да ће му бити неопходна даља помоћ Пекинга да део тог дуга додатно репрограмира.
Девизне резерве Пакистана, који тренутно доживљава највећу инфлацију у својој историји, пре неколико месеци су пале на смо три и по милијарде долара и тој муслиманској земљи са преко 220 милиона становника запретио је банкрот.
Влада у Исламабаду је, међутим, успела да узме зајам од три милијарде долара од Међународног монетарног фонда, позајми још толико од Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, те репрограмира поменути део дуга који има према Кини, што јој је за сада помогло да изврши своје обавезе страним повериоцима и настави увоз енергената и других потрепштина из иностранства.
Пакистан од виталне важности за владу у Пекингу
Исламабад вероватно може и у будуће да се нада великодушности Пекинга, јер је Пакистан држава од великог стратешког значаја за Кину.
Пекинг већ деценијама економски и војно помаже владу у Исламабаду из два основна разлога.
Један је чињеница да јачање те исламске земље, огорченог непријатеља Индије, иде у прилог Кини у светлу њених размирица и ривалитета са државом потконтинентом, с којом има низ територијалних спорова у Хималајима и којој замера то што је пружила уточиште избегличкој влади Тибета.
Други је тај да добри односи са Пакистаном Кини омогућавају физички (трговински и могуће војни) приступ Арапском мору (које је практично део Индијског океана) у непосредној близини Персијског залива, одакле се она у великој мери снабдева нафтом.
Када је у питању ово друго, Кина последњих година плански и интензивно инвестира у тзв. "економски коридор" у Пакистану, који се састоји од лучке и друмске, односно, железничке компоненте, али укључује и више индустријских зона, технолошких паркова и изградњу енергетске мреже.
Реч је о настојању Пекинга да изградњом потребне саобраћајне инфраструктуре, нафтовода и гасовода у Пакистану отвори нови крак за сопствено снабдевање енергентима произведеним у Персијском заливу, скрати време њиховог транспорта и војно заштити снабдевање стратешким сировинама, пошто сада нагта и гас до Кине путују танкерима кроз Индијски океан, мореуз Малака и Јужнокинеско море те, делом, и кроз у политичком и војном смислу проблематични Тајвански мореуз.
Тим морским путевима деценијама доминира америчка војска, а важно присуство имају и британска и индијска морнарица и ваздухопловство.
Све три земље, наравно, су војно-политички противници Кине, па је транспорт нафте и гаса преко територије дугогодишњег савезника Пакистана до кинеског града Кашгар у провинцији Синђијанг велики спољнополитички и трговински приоритет владе у Пекингу.
За владу у Исламабаду, кинески план изградње економског коридора од Арапског мора до пакистанско-кинеске границе, који је формулисан 2015. и постепено се спроводи последњих година, практично је прилика за препород државе, јер је реч о мега-пројекту тешком 62 милијарде долара, који би требало да укупно генерише око 2,3 милиона радних места и држави донесе осетан економски раст и дугогодишњи стабилан извор прихода.
Војна сарадња Кине и Пакистана
Више од економске, Индију, а у последње време и САД, које Кину виде као свог највећег и најопаснијег геополитичког такмаца, посебно брине војна сарадња Кине и Пакистана.
Примери те сарадње су бројни и подразумевају не само продају кинеског наоружања, већ и уступање технологија и знања, односно, снажне војноиндустријске везе.
Рецимо, Исламабад и Пекинг су 2016. потписали уговор о набавци и производњи чак осам кинеских подморница класе "јуан", вредан пет милијарди америчких долара.
Реч је о апаратима на дизел погон, од којих четири треба да буду направљена у Кини и испоручена до краја ове године, док остали треба да буду произведени по лиценци у бродоградилишту у Карачију до 2028. године.
Тај посао у тренутку када је потписан био је по обиму највећи извозни успех кинеске војне индустрије.
Кина и Пакистан већ 20 година заједно производе вишенаменски борбени авион "ЈФ-17", а Пакистан поседује и борбене авионе кинеске производње "Ј-10Ц".
Кинеске компаније раде на ширењу и опремању пакистанске луке Гвадар, за коју се на Западу верује да ће служити и потребама кинеске војне морнарице, мада је највећи део радова у њој посвећен изградњи нафтних и гасних терминала у којима ће се енергенти пристигли из земаља Персијског залива претоваривати у гасовод и нафтовод, који у дужини од преко 2.300 километара води преко пакистанске територије до Кине.
Сепаратисти из Балучистана настоје да минирају кинеско присуство у Пакистану
Та лука налази се у сиромашној провинцији Балучистан, највећој пакистанској административној јединици, која заузима око 44 посто територије државе и има око 20 милиона становника.
У тој, за пакистанске прилике, слабо насељеној провинцији, делује сепаратистичка група Белучка ослободилачка армија која се бори за њену независност.
Мада прилично непознато у Европи, та организација узела је на себе да поремети сарадњу између Пекинга и Исламабада како би "спречила експлоатацију Белучких ресурса" и извршила више терористичких напада на кинеске грађане на раду у Пакистану.
На пример, у априлу прошле године три учитеља кинеског језика су настрадала у самоубилачком бомбашком нападу у највећем пакистанском граду Карачију, где су радили као наставници у Институту Конфучије на локалном универзитету.
У септембру исте године у Карачију је ватреним оружјем убијен један и рањена два Кинеза.
У 2021. години сепаратисти су бомбом напали хотел "Серена" у престоници Белучистана Квети, у који је требало да пристигне кинески амбасадор. Том приликом погинуло је пет, а рањено 12 особа.
У 2019. сепаратисти су упали у хотел "Перл континентал" у Гвадару с циљем да убију кинеске бизнисмене и инжењере које су ту одседали.
Том приликом погинуло је пет пакистанских чувара и радника хотела.
Годину дана раније покушали су и бомбашки напад на кинески конзулат у Карачију у суседној провинцији Синд, али су у томе били осујећени.
Упркос томе, чини се, да је Кина, која је највећи светски увозник нафте, одлучна у томе да доврши свој мега-пројект у Пакистану - умањивање трошкова транспорта енергената за око две милијарде долара годишње и нарочито њихово стављање ван (директног) домашаја војно-политичких противника представљају добробит за државу која је вредна ризика којем се излажу кинески радници у тој муслиманској земљи.
Ако кинески војни бродови заиста почну да редовно пристају и снабдевају се у луци Гвадар како то предвиђају америчке безбедносне структуре, онда ће стратешки значај Пакистана за Пекинг још више порасти, јер ће му то омогућити да пружи бољу заштиту својим трговачким бродовима у Индијском океану, и лакше и поузданије прати активности ривалских индијских и америчких снага у том морском пространству.
.jpg)
