Izvor: Story, 14.Dec.2014, 18:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvonimir Đukić Đule: Razum je bitan, ali ga rado menjam za instinkt
Naš istaknuti roker govori zbog čega je romantika postala zla veštica, komentariše kako je drugima pomogao da budu maštoviti i u kojim stavovima je eksplicitan, opisuje svoje male rituale i otkriva gde bi voleo da ispusti poslednji dah
Zvonimir Đukić Đule, foto: Ivan Dobričić, Vladimir Miladninović
Domaći muzički rok sastav Van Gogh početkom ove godine snimio je svoj deveti studijski album pod nazivom Neumeren u svemu. Potom je on bio promovisan širom >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << zemlje, a proletos su se fanovi ovog benda upoznali i sa knjigom Tragovi prošlosti, koja predstavlja omaž rokenrolu i svemu što je grupa stvarala. Ovo štivo proglašeno je za najbolju fotomonografiju ovogodišnjeg Sajma knjiga, kada su članovi žirija istakli da Van Gogh nikada nije štedeo na svojim fanovima. A muzički poštovaoci umeli su na tome da im se oduže pošto je zahvaljujući njihovim glasovima, grupa na čijem je čelu Zvonimir Đukić Đule (51) osvojila MTV nagradu kao najbolji regionalni bend. Ovu više nego uspešnu godinu Van Gogh je krunisao koncertom 11. decembra u beogradskoj Hali sportova, na mestu koje je, kako kaže Đule, bilo hram muzike tokom šezdesetih i sedamdesetih godina u srpskoj prestonici.
- Mi u srcu nosimo ljubav, u stomaku drhtavicu koja se u narodu zove trema i ona nas pokreće i tera da se ne zaustavimo. Mogao sam da odaberem posao u kome bih bio tih, ali želeo sam da budem stvaran i da sa ljudima podelim ljubav - govori ovaj pevač, pošto smo se s njim našli u jednom od lokala u centru grada, u kojem je, kako tvrdi, domaća životinja. Temperamentan ali galantan, energičan ali i prijatan, seo je preko puta nas i naručio pivo.
- Ujutru kada se probudiš uzmeš C vitamin, onda kada malo počneš da razmišljaš idealan je B vitamin, posle ručka tu je šargarepa kao A vitamin. Volim to. Živeli - rekao je i potom je počela naša šetnja kroz istine, metafore i emocije.
Story: Ljudi neke najemotivnije trenutke u svom životu dožive zatvorenih očiju, recimo kada plaču i osluškuju svoje srce. Koliko često zatvarate oči dok ste na javi?
- Upravo ste objasnili plakat naše turneje na kojem imamo povez preko očiju, on je u boji ljubavi, crven, sa naslovom Lice u lice. Svi želimo da zatvorimo oči i zamislimo želju. Da pomislimo na nekog ko možda nije s nama i mnogo nam nedostaje ili na onoga ko tek treba da bude uz nas.
Story: Zbog čega ste najčešće zamišljeni?
- U poslednje vreme najčešće zbog budućnosti naše dece. Često se zamislim nad njihovom sudbinom u ovom nesređenom i rasutom svetu. Ranije smo izgovore tražili sa svih strana, a sada oni više ne postoje za sve ono loše što je oko nas. Voleo bih da mladi dotaknu život iz svih perspektiva i uživaju u svakom njegovom segmentu. Da svojim rukama i glavom zarade za možda koje pivo više na plaži.
Story: Sin vam je tinejdžer. Je li počeo da razmišlja o tome kako da popije pivo na plaži?
- Simon i njegovi drugari vrlo su samosvesni, pristojni i tihi momci. Kapiraju da mogu da zarade nešto tokom raspusta i tada su uključeni u neke aktivnosti oko promocije Van Gogha. Devojčica nikada ne sme da plati piće, zna se.
Story: Priča li vam Simon o devojčicama. Kakav je njegov i vaš odnos u tom smislu?
- Naš odnos otac-sin organizovali smo na najbolji mogući način. On je izgrađen na temeljima poverenja, obostranog poštovanja, bez laži i bilo kakvog muljanja. Sve što se dogodi, podrazumeva razgovor i nema lepšeg odnosa od takvog. Simon i njegovi drugari su fenomenalni klinci i divim im se na tome kako se nose sa izazovima i iskušenjima. Vedri su i puni života. Ako me pitate gde bih, da mogu, ispustio svoj poslednji dah, odgovor bi bio u njihova jedra.
Story: Mislite li da kvalitetno trošite svoj život?
- Smatram da ga trošim na najbolji mogući način. Nekada je to bilo mnogo bolno, ali istrajnost u tome da se suočim sa takvim načinom života koji sam odabrao, dovela me je do toga da mi sve postane izazovno. Spreman sam da se bavim bilo kojim poslom i nikada se ne bih stideo zbog toga. Ta spremnost ide do takvih krajnosti da bih podjednako mogao da budem i vozač autobusa, kondukter, pekar i slično. Ćale me je naučio da čime god da se bavim, to radim predano, pošteno i sa osećajem. Svi treba tako da se postavljamo, bilo da nam je posao nametnut ili smo na njega dugo čekali. Suoči se s njim i predaj mu se, a on će te u jednom momentu pomilovati i dati ti blagodet.
Story: Smatrate li da je porodica preduslov za posedovanje zdravog uma?
- Verujem u nešto što se zove dobro i plemenito gnezdo. Kakvog god da si temperamenta, uvek moraš od nekog da kreneš negde, kao i da se odnekud u to gnezdo vratiš. Lepo je kada te tu neko čeka i prija ako je ono toplo. Idealno je kada je gnezdo mekano. Mi smo ti koji brinemo o sebi i nosimo svoj krst. Video sam jednu odličnu ilustraciju na kojoj nekoliko ljudi ide kroz pustinju i nosi krst na leđima. Jedan od njih moli se Bogu da mu smanji krst jer mu je težak, dok ovi drugi ćute i trpe. Tako je ovom što se žalio, Bog nekoliko puta skratio krst. Potom oni šetajući pustinjom naiđu na provaliju. Postave svoj krst i pređu je, a onaj koji se žalio, nije to mogao zato što mu je krst bio kratak. Verujem u to da smo svi mi krojači svoje sudbine. Ali, u onom trenutku kada se s nekim spojimo i delimo život, pa se iz toga rodi plod, onda si ti odgovoran za nekoliko duša.
Story: A odgovornost prema sebi?
- Nikada nije bilo bitnije nego danas da imamo taj dodir sa svojim namerama. Da posedujemo pristup u kome želimo da dobro podelimo sa ljudima. Na tom putu moramo uvek biti spremni da pružimo ruku izvinjenja i pomirenja, kome god da ona treba.
Story: U čemu ste eksplicitni?
- U stavu da moral i tolerancija moraju da budu na prvom mestu jer obraz nema cenu. Eksplicitan sam u stavu da ne tolerišem laž i u tome da nikad neću odustati od rokenrola koji me na tom putu vodi.
Story: Jeste li nekada merili svoj IQ?
- Nisam i ne verujem da bih tu postigao neki previše zapažen rezultat. Bitno je da se snalazite u životu i poštujete druge ljude. Razum jeste važan, ali ga uvek rado menjam za instinkt. Tačnije, prepuštam ga trenutku i verujem u zakon momenta. Priče šta će biti ili šta je moglo da se dogodi, jednostavno me ne zanimaju. Radujem se sutrašnjem danu i samo gledam napred.
Story: Zar ne bi vaš rezultat na takvom testu bio zapažen s obzirom na činjenicu da ste bili izvanredni u igranju šaha? Imate li danas vremena za takve aktivnosti?
- Volim šah i on me inspiriše. Ta krajnost crne i bele podseća me na moju kreativnu beskonačnost koja je zapravo i izrodila Van Goghov deveti album Neumeren u svemu.
Story: Čini se kako ste na njemu napravili pomak u odnosu na prozaičan muško-ženski odnos koji je uglavnom bio dominantan u vašim numerama.
- Sve pesme, knjige i slike koje su nastale na kugli zemaljskoj povezane su s ljubavlju. Razlika je u tome kako je autor nekog dela tu ljubav doneo, preživeo ili izgubio. To su nijanse. Album Neumeren u svemu nosi jednu visokonaponsku koncertnu kaloriju. U tom smislu, naši prethodni albumi bili su više studijski, a ovaj deluje kao neka mačka koja se miluje, ali ume i da pokaže zube. Ogrebe te šapom, ali neće te povrediti. Stalno te drži na nekom oprezu, a ti joj veruješ jer gledajući je u oči, vidiš taj sjaj i čuješ frr ili mrrnjau. A ja ne znam pravilno da izgovorim r. Simbolika.
Story: Je li vam romantika dosadila?
- Nije mi dosadila pomisao na nju i na to koliko je ona esencijalna i u kojoj meri nas greje. Ali, ona je suštinski nestala s lica zemlje. Promenila se u neku zlu vešticu koja ima bradavicu na nosu. Mi koji je suštinski poznajemo, radujemo joj se. A zbog onih koji je ne razumeju, ona se maskirala da je takvi ne bi dodirivali.
Story: Vaši dugogodišnji poznanici pričaju da ste se u mladosti od drugih izdvajali inteligencijom, ali i da ste bili veoma fizički jaki i vispreni. Razmišljate li o tome da će vam godine to oduzeti?
- Kada život lepo organizuješ, ništa te ne muči. Ako si čist pred sobom, namere su ti kristalne i kada na tom putu postoji vizija, tada se ne bojiš ničega i vodiš računa da se ne ogrešiš ni o koga. Da se ne bavim muzikom, možda ne bih mogao na najbolji način da povežem one niti svoje mladosti s ovim životnim dobom u kojem sam sada. Ali, budući da postoji notni i slikovni zapis onoga što sam radio, dobro mogu da povežem energiju koja me je nosila pre 30 godina s onom koja me danas šiba. Nije mi se niko zamerio niti sam nekog zadužio. Samo sam tim svojim potpunim predavanjem nekome produžio maštu.
Story: Šta pomislite kada se tokom svirke osvrnete i ugledate bubnjara Srbu koji je rame uz rame s vama toliko godina?
- Srba i ja se na probama svaki put osećamo kao da smo se baš tog jutra upoznali. Kao da je pred nama neka obećana zemlja i gajimo najlepše iluzije o sredini u kojoj živimo. Znojavi smo, nasmejani i slažemo pesme i slike našeg odrastanja kao kockice.
Story: Kada ste rok zvezda, koliko drugi rade za vas?
- Članovi Van Gogha nikada sebe nisu doživljavali na taj način. Uvek smo u ravni sa svima onima koji su uključeni u organizaciju onoga što radimo. Ako sebe ne implementiraš u ono čime se baviš, sve postaje robotizovano. Naša čula u tom slučaju više ne prepoznaju posebnost. Fanovi vole kada dođu na naš koncert i prepoznaju da smo mi na toj bini nešto crtali i dorađivali. Vole da uoče tu posebnost. Nismo od onih koji do stejdža dođu kolima, a posle nastupa pokriju se peškirom i odlaze. Iz te perspektive ne verujem da bismo se sećali svih onih lepih trenutaka koji su nam se dogodili. Naša normalnost, činjenica da živimo s obe noge na zemlji i pristojnost, omogućile su nam da ovaj posao bude zanimljiv.
Story: Kada ste na turneji ili u studiju, pada li vam teško to što ne jedete kašikom?
- Moje misli hrane se maštom, tako da je u poslu kojim se bavim kašika praktično misaona imenica. Kada ugledam kuvano jelo tokom turneje, to je ravno tome da je ispred mene vanzemaljac. Mada, istina je da gde god odem sa svojim bendom, ljudi imaju potrebu da nas kvalitetno ugoste pa se nađe prostora i za kuvanu hranu. U odnosu na to kakve sam navike imao ranije, sada sam na konju kada je reč o disciplini. Shodno obavezama i životnom ritmu koji posedujem, nastojim da ne odustanem od nekih svojih malih rituala.
Story: Koji su to rituali?
- Nisam razmišljao o njima kada sam bio mlađi. Bio sam luđi. Dogodilo se buđenje u meni. Nekada nisam mogao da zamislim dan a da ga često pola ne prespavam. Sada me moj biološki sat budi u šest ujutru. Nekoliko puta sebi sam postavljao pitanje šta taj sat želi od mene. Onda sam u nekom ehu dobio odgovor da on od mene želi sve.
Story: Definitivno vam godine prijaju pošto ste u proteklom periodu počeli da se zanimate i za učenje italijanskog jezika, a u opsegu interesovanja vam je i video-montaža?
- Učim i čitam knjige. Da mi je neko pre deset godina rekao da ću u ovom životnom dobu listati stručnu literaturu, verovatno bih mu rekao da to nije moguće. Rekao bih kako sebe vidim na jednom krovu Beograda, odakle gledam sumrak koji nam dolazi s Avale i opominje nas kako nam je potrebno da se pokrijemo pamučnim ćebetom. Priznao sam vam u prethodnom intervjuu da ću učiti dok sam živ i to obećanje držim i dalje.
Story: U tom razgovoru s nama dotakli ste se i putovanja u Indiju. Planirate li krajem godine nešto slično?
- Da sad znam gde je taj putokaz koji će me nekuda odvesti, priznao bih vam istog sekunda. Ali, to ne želim da znam do momenta dok se ne dogodi. Kada bih imao predstavu o tome, verovatno bih u takvom saznanju i sagoreo. Onda to baš i nije zanimljivo. Meni su se u životu sve stvari dešavale neplanirano. U jednoj stihiji hedonizma, u tom vihoru neumerenosti i krajnosti, bio sam kao list kojeg baca vetar. Evo sad mi pada na pamet da možda ekipno ovu zimu provedemo u vozu. Muško društvo na tragu šina transsibirske železnice.
Story: A supruga?
- Neka obuče muške pantalone i postala je deo ekipe. I idemo dalje, nema stajanja. Cela Rusija do Azije. Zamislite kako to izgleda. Sivo. Hevi metal romantika na minus 50. Dlanovi se lepe za prozor kupea, a otisci prstiju ostaju nepovratni. Divno je kada su žene spremne da prate svoje muškarce i uživaju u njihovom izboru.
Story: Da li bi vam bilo lepše u mediteranskim predelima?
- Dosadno je to. Mislim da je to put za one koji pevaju lake note. Mi smo rođeni za sivometaliksrebrni hevi metal na transsibirskoj železnici. Sada će neki hejteri reći: Smrzni se tamo, ostani i nemoj da se vraćaš. Ja kažem: Hoću hejteru, hvala ti što postojiš, jer da tebe nema, ne bih znao kako je život lep.
Razgovarao: Stefan Tošović
