Izvor: Glas javnosti, 12.Jul.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žurka do iznemoglosti
Bedemi tvrđave na Petrovaradinu podneli su još jedno otvaranje najvećeg muzičkog festivala u ovom delu Evrope. Dakle, muzički festival Egzit 08. je počeo, a da li je Novi Sad ovih dana festivalski ili karnevalski grad (ili su ove dve pojave u neraskidivom odnosu) verovatno je stvar lične procene.
Ipak, kada susretnemo čitavu ekipu koja kao da je direktno istrčala iz Šekspirovog „Sna letnje noći“, ili poverujemo u vile i vilenjake, ili se zaista radi o maskembalu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
Vile i vilenjaci rodom su iz Mančestera. Prvi put su u nekoj zemlji istočne Evrope i nisu baš sigurni da li je token (bon koji važi na ovom festivalu) lokalna valuta ili je u pitanju iluzija. A iluzije ne Ezitu nisu neredovna pojava. Jedan momak iz Beograda poverio nam se da je u trenutku kada je upao u zastoj na fusion stage bio siguran da mu je stigao sudnji dan.
- I to na kakav način. Čuo sam The Streets. Toliko sam to želeo, ko li me samo terao da idem na Bad Copy. E tu je nastala prava panika. Mislio sam da umirem, ali nisam mogao da verujem koliko kraj života može da bude bedan. Ubije te isparavanje jeftinog vina iz znojavih tela od kojih ne možeš da se makneš, a poslednje reči koje čuješ su Negrutinovi stihovi o kurvama, bičarkama i kešu. Ja i onako ne volim Bad Copy! Ali kada sam, sada se ne sećam kako, uspeo da se izvučem iz gužve, samo neki minut posle našao sam se na terasi kod sata. Tamo ljudi uživaju zavaljeni u pletene naslone. Na nebu se raspoznaje svaka zvezda, Dunav mi puca pred očima, prelepi osvetljeni mostovi i slušam valcer - ispovedio se mladi Beograđanin.
Vile i vilenjaci iz Mančestera kasnije su zaključili gde se kupuje festivalski novac, čemu služi i kako se koristi, ali neki lokalci, naviknuti na ovu valutu još od prošle godine, nikada je neće prihvatiti.
- Prokleti tokeni! Tamo pare, tamo pivo... Gde da krenem? - obratio se neki momak, kako se činilo, nikome drugom do nebu nad njim.
Za razliku od ovog, pomalo razmaženog Novosađanina, mladi Englez, koji je na leđima nosio devojku slomljene noge i njen ne tako laki gips, kao i krila koja su joj bila prišivena na majicu, nije ničim pokazao da mu nešto smeta.
- Dance do smrti - komentarisao je prolaznik prizor kada se snažni mladić spušta niz padinu sa ranjenicom.
- Zabava je trajala do negde devet-deset. Šta i čega je sve bilo na chill - u nećete naći među ovim redovima, jer nam je predah bio preko potreban, što se ne može ustvrditi i za žene i muškarce, ulične prodavce, koji su i tada prodavali (po malo višim cenama) kuvani kukuruz, sendviče, limenke, majice...
- Meni je bilo savršeno. Ja sam barmen, radim na Iosu i, verujte, nisam baš planirao da odmaram u ovakvim okolnostima. Gužva je za mene svakodnevica, ali prijatelji su me nagovorili. Međutim, ovo je divno - kaže Dimitrios, jedan od malobrojnih posetilaca festivala koga je bilo moguće sresti u prepodnevnim satima.
- Kamp je tada spavao. Tek po koji „stanovnik“ šator naselja kod Filozofskog fakulteta bauljao je u nekom zamišljenom pravcu.
