Izvor: Glas javnosti, Beta, 14.Jan.2010, 07:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrvanj se još okreće
U lozničkom naselju Donja ploča još radi vodenica-potočara, koja već dva veka melje brašno i hrani Lozničane. Reč je o jedinoj vodenici u ovom delu Zapadne Srbije koja se nalazi u gradskoj zoni. A, da nije postavljena telefonska govornica uz samu vodenicu, čovek bi pomislio da vreme u naselju stoji.
Iako sagrađena još u 19. veku, njen vodenični kamen se još okreće, a džakovi su puni kukuruznog, belog ili žutog, pšeničnog ili ražanog brašna prvoklasnog kvaliteta. Vojislav >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Nikolić (52), bivši profesionalni vozač u "Viskozi", iznajmio je vodenicu pre četiri godine, sa namerom da dopuni kućni budžet i poboljša standard porodice.
- Maštao sam još kao dete da ću jednog dana sagraditi svoju vodenicu i u njoj provoditi penzionerske dane, ali nije loše ni ovako. Nisam se nadao da ću opstati, ali moj san da radim kao vodeničar se ipak ostvario, jer posla ima - priča Voja i dodaje da je sve više ljudi koji brinu o svom zdravlju i dolaze u vodenicu da kupe integralno brašno.
Vodenica, priča Nikolić, ima svojih čari i to je ono što ga i tera da u njoj radi. Iako je posla oko održavanja dosta, zarada pokriva osnovne potrebe. Kada mu je s proleća poplava uništila branu, Vojislav se obratio gradu za pomoć, ali je, kad su mu zatražili projekat za gradnju, odlučio da sam snosi troškove obnove i veoma brzo nastavio da radi. Time je izbegao komplikovanu papirologiju, koja bi ga nekoliko meseci odvojila od vodeničarskog posla. Komšije starosedeoci pamte da se u vodenici, čija spoljašnost ostaje ista već dva veka, do sada izmenjalo desetak vlasnika. Prema predanju, vodenicu je sagradio izvesni Crnogorac, a potom je prodao Lozničaninu Radomiru Stefanoviću. Stefanović se bavio vodeničarskim zanatom skoro sedam decenija, a za njim su se smenjivali novi vlasnici, sve do početka devedesetih godina prošlog veka, kada ju je kupio Milutin Radaljac.
Melodiju koju stvara okretanje vodeničnog žrvnja upotpunjuje samo cvrkut ptica i žubor reke Štire, udaljene dvadesetak metara.
- Često me pitaju kako smem da spavam noću u vodenici, aludirajući na razne priče o vešticama i vampirima, a ja im odgovaram da ih dosad nisam sreo i da najslađe zaspim uz muziku vodeničnog kola - kaže Voja.
Vrata vodenice su zatvorena samo noću, kada nema posla, dok preko dana svako može da uđe i razgleda.
Zato su u staroj potočari česti gosti i rekreativci, koji šetnju iskoriste i da pokažu deci kako izgleda vodenica, ali i "pravi čika vodeničar".
.jpg)
