Izvor: Story, 15.Nov.2014, 20:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zorica Brunclik: Znam da prećutim kada treba
Poznata pevačica narodne muzike govori o tome zašto se ne stidi da zaplače, komentariše kako je naučila da se raduje malim stvarima, ističe da porodica nije baza iza koje se krije i otkriva zbog čega ne pali svetlo u kupatilu
Zorica Brunclik, foto: Luka Šarac
Story: Pre nekoliko dana vratili ste se iz Pariza. Jeste li vodili unuke u Diznilend ili je razlog vaše posete glavnom gradu Francuske bilo nešto drugo?
- Ovog puta Kemiš i ja >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << bili smo sami zbog toga što klinci idu u školu, tako da ćemo ih u Diznilend voditi kada bude toplije vreme.
Story: Pretpostavljamo da to nije bila vaša prva poseta Gradu svetlosti?
- Prvi put sam bila u Parizu 1980. godine. Odatle nosim jednu uspomenu, može se reći materijalnu. Na Monmartru sam pazarila jednu divnu sliku, u tom trenutku nepoznatog autora. Tada sam to doživela kao ulaganje u umetnost, s obzirom na to da sam očekivala da spomenuti slikar jednog dana postane priznat širom sveta. Nisam čula da se to obistinilo, ali svakako mi je umetničko delo koje od tada imam veoma drago. To je jedino što sam tamo kupila.
Story: Hoćete reći da niste kupili nikakve cipele ili tašnu?
- Ne, ništa slično. Slika mi je bila važna. Kada danas pogledam u nju, setim se tog mog prvog odlaska u Pariz.
Story: Da li je vaš kućni ljubimac, pas Leon, s vama išao na put?
- Uglavnom putujemo zajedno, ali ovoga puta ostavili smo ga u Beogradu i bio je strašno ljut na nas zbog toga. Kada sam došla kući, prvo je lajao, a kada sam htela da ga uzmem u naručje, sklanjao se. To je bio njegov gest kojim je želeo da mi stavi do znanja kako mi je veoma zamerio što ovoga puta nije pošao sa mnom.
Story: Imali ste priliku da mnogo toga vidite van granica Srbije. Gde uvek poželite da se vratite?
- Svojoj kući! Ali, to nije samo sada, u ovim godinama kada je možda očekivano da na taj način rasuđujem i tako se osećam. Neko će reći da se moj duh polako smiruje i brod kojim plovim ulazi u mirnu luku, pa mi je najlepše kada sam u svom matičnom domu. Ne, već 40 godina, koliko sam na estradi i aktivno putujem, uvek je taj povratak svojoj kući u mom slučaju izazivao veće uzbuđenje od bilo kog odlaska na neku destinaciju izvan granica naše zemlje.
Story: Ako kažemo da je porodica merilo sreće, vi ste onda jedna presrećna žena.
- Ja sam ostvarena u svim segmentima života. Moja porodica jeste moja baza, ali ona nije moja brana iza koje se krijem. U horoskopskom znaku sam Rak, a njega karakteriše predanost porodici.
Story: Mnogi će reći da su Rakovi veliki emotivci koji se plaše sopstvenih emocija. Jeste li saglasni s tim?
- Mene emocije potpuno uzmu pod svoje i ja ih se ne stidim. Čak sam i danas jednom zaplakala i to uživo u Grandovoj emisiji. Znate, sebi sam dozvolila da se ponašam onako kako se osećam. Nije me sramota da se smejem kada neko misli da to možda ne bi trebalo da radim niti me je stid da plačem dok me drugi gledaju. Jednostavno, više ništa ne zadržavam u sebi. Ima jedna božanstvena knjiga koju vrlo često iznova čitam tokom poslednje tri decenije. Reč je o delu Primalni krik Artura Džanova. Ta knjiga treba da vas oslobodi svega onoga što može da vas ugrozi. To znači da sve emocije koje ostaju u nama, bile one dobre ili loše, napraviće nam problem ukoliko ih ne izbacujemo iz sebe. Iz tih razloga, sve lične izlive emocija smatram svojim primalnim krikom.
Story: Zbog toga se i kao član žirija u emisiji Zvezde Granda ponašate sasvim spontano?
- Takva sam. Emisija traje dugo, to je sedam do osam sati sedenja. Nisam navikla na tako nešto. Pokušala sam u početku da se ponašam rezervisanije, ali potom sam rekla: Ja nisam takva i ako vam se ne sviđa kakva sam, izbacite me, ali ne mogu da budem uštogljena. Moje ponašanje nije nikakva gluma i očigledno je da je to naišlo na pozitivne reakcije publike. Međutim, sada imam jedan drugi problem. Ljudi od mene očekuju da uvek budem zabavna. Logično je da ja, kao i svaki drugi čovek, imam momente kada nisam raspoložena. U jednoj emisiji bukvalno sam sedela i nisam se pomerila jer sam se tako osećala. Onda su mi obožavaoci na društvenim mrežama postavljali pitanja zbog čega sam se tako ponašala, a odgovor je bio jednostavan: Takve emocije su bile u meni.
Story: Kako izgleda kada se okupi cela vaša porodica na jednom mestu?
- Bučno.
Story: Koliko često se to dešava?
- Sve ređe, zato što svako od nas ima svoje obaveze. Ipak, postoje tri praznika u godini kada smo svi na okupu: Uskrs, Božić i slava Sveti Nikola.
Story: Šta ste o sebi naučili od kada ste postali baka?
- Ništa naročito jer se uopšte nisam promenila. Prvo, nisam baka, ja sam babita i nisam jedna od onih koje vole svoje unučiće više od vlastite dece. Moja deca su moja deca i tu ne postoji izbor. A unuci su deca moje dece koju volim. Ali, moji naslednici su na prvom mestu i ono što mama najviše voli.
Story: Kada vas novinari pitaju o dugovečnosti braka, vi najčešće citirate reči Duška Radovića: Nemojte potrošiti ljubav, rasporedite je tako da je imate na duže staze. Smatrate li da je to polazna osnova za uspešnu supružničku zajednicu?
- Nisam nikakva umna i previše mudra glava. Ja ne znam koliko ću živeti, sine. Zbog toga ne mogu sve to da rasporedim. Jednostavno su mi stvari išle od ruke. Znam da prećutim kad treba, ne samo u braku. Generalno, umem da sačekam pravi momenat za pravu reč, ali u odnosu na dužinu svog života, to sam tek nedavno naučila. Ta rečenica Duška Radovića uvek me je vraćala na pravi put. Imala sam priliku da je čujem na brojnim venčanjima kada je matičar izgovara, a mladenci ga u tom trenutku verovatno ne slušaju. A za mene je to suština - da uvek ostaviš neku rezervu. Što bi stariji rekli: Čuvaj sine bele pare za crne dane. Ja bih rekla: Čuvaj malo emocija da ih imaš i u nekim danima koji nisu baš slatki.
Story: Kako ste usvojili princip da se radujete malim stvarima?
- To se desi kada shvatite koliko je život nepredvidiv i ustanovite da više ne možete da se nosite sa razočaranjima. Pritom, često smo sami krivci za ta razočaranja jer smo sebi postavili nerealna očekivanja i želje. Kada ste mladi, imate pravo da maštate o svemu. U godinama u kojima se ja sada nalazim, ta maštanja doživljavate kao neke priče za malu decu. Naučila sam da male stvari donose i mala razočaranja. A ukoliko dobijete više od tih malih stvari, onda je radost mnogo veća. Dosta je lepše biti na zemlji, manje će vas boleti.
Story: Izjavili ste kako nikada niste bili zadovoljni sobom. Zbog čega?
- To se prvenstveno odnosi na moju kilažu i njome nikada nisam bila zadovoljna, čak ni kada sam bila mnogo mršavija. Sada sebi često kažem: E da imam tu kilažu kojom tada nisam bila srećna, gde bi mi bio kraj. Nikada nisam zadovoljna svojim izgledom i to je verovatno jedna od najvećih mana koju imam. Često kroz šalu kažem kako ne palim svetlo u kupatilu, što je stvarno istina, da ne bih zapala u razočaranje.
Story: A jeste li onda zadovoljni time kako teku vaše fizičke pripreme za koncert?
- S obzirom na to da sam neko ko čitavog života vodi računa o svojoj kondiciji, zadovoljna sam. Smatram da sam dovoljno utrenirana i nastojim da svoje zdravlje držim na visokom nivou. Nekada su to bile teže i zahtevnije vežbe koje sam upražnjavala, danas je sve to prilagođeno mojim godinama, ali mislim da se s tim poprilično dobro nosim.
Story: Kada ste se dotakli ishrane, da li je istina kako planirate da se bavite organskom proizvodnjom?
- Mnogo bih to volela. Boraveći na Farmi, mnogo sam naučila od gospodina Rake Radovića. Oduševilo me je kako čovek učestvuje u procesu proizvodnje dok u svojim rukama ima samo seme i rased. Mi smo navikli na gotove namirnice i u prodavnicama samo biramo između nekog većeg ili manjeg ploda. Fascinantno mi je bilo to što čovek može nešto da posadi i da to izraste brže nego što smo mi laici mislili. Zaista bih volela da sama pravim ono što viđam na svojoj trpezi. Mislim da ću tražiti neke dodatne časove od Rake i za svoje male potrebe pristupiti proizvodnji. Ako mi pevanje više ne bude išlo, pokušaću nekome da prodam saksiju sa svojim proizvodom.
Story: Ako bi trebalo da iz vaše biografije izvučete neki podatak, šta bi to bilo?
- Ništa u mojoj karijeri ne može da se izoluje i tokom svog postojanja na sceni imala sam toliko događanja koja zajedno objedinjuju sve što je potrebno. Često se prisećam nekih situacija. Kada sam nedavno gledala arhivu svojih fotografija, imala sam priliku da vidim kako je izgledao moj prvi koncertni nastup u Novom Pazaru. Tamo je postojao običaj da ako te publika voli, na binu vam dok nastupate bacaju gomilu bombona. Nisam to znala. Oni su meni tada pod noge bacili kese sa slatkišima. Rasplakala sam se. Mislila sam da me gađaju nekim kesama jer su nezadovoljni. Sišla sam sa bine preplašena, a Škule, šef tadašnjeg orkestra, sada pokojni, rekao mi je: Dušo, na ovoj sam bini ugostio na desetine poznatih imena i bacali su im bombone. Sada sam prvi put doživeo da nekog zasipaju kesama bombona. Na taj način publika je iskazala veliku ljubav prema meni.
Story: Vaša nedavna promena imidža, tačnije plava i kestenbraon perika koju ste nosili, bili su način da publiku podsetite na neke pređašnje stajlinge. Zbog čega ste se odlučili na tako nešto?
- To je u stvari bio jedan pokretni performans. U ovoj godini sumirala sam sve ono po čemu me ljudi prepoznaju od kada sam na sceni. Želja mi je bila da sve one koji me prate tokom minulih decenija podsetim na pojedine trenutke iz svoje karijere.
Story: Neobičnu boju kose negujete već godinama. Jeste li namerno odabrali da to bude vaš zaštitni znak?
- S obzirom na to da sam Lav u podznaku, on se u mom slučaju odrazio na sledeći način: Toj životinji je fetiš glava. Griva mu je raskošna i bitna. Tako sam se i ja bavila kosom. Očigledno je da moj podznak ponekad dominira.
Razgovarao: Stefan Tošović
