Izvor: Glas javnosti, 30.Avg.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlatna svadba Isidora i Stamenke
Ako je verujući statistici i brojkama, a što se ne bi verovalo, onda su podaci poražavajući u pogledu rasturenih brakova u Srbiji već u prvoj godini zajedničkog života, a ništa bolja situacija ni u drugoj, trećoj, kritična je i sedma... Čini se da je u današnje vreme za brak kritična, zapravo, ne svaka godina, već svaki dan. Ipak, ima i drugačijih primera - Isidor (77) i Stamenka (70) Šarčević iz zaseoka Glišovića brdo u selu Brđani su na Veliku Gospojinu, uz prisustvo brojne >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << porodice, rođaka i komšija obeležili zlatnu svadbu.
- Da smo Isidor i ja razmišljali ko ovi danas u prvim danima našeg braka koji smo sklopili baš na Veliku Gospojinu 1958. godine, ne bismo zajedno sastavili ni dva sata, a ne da dočekamo da proslavimo pedesetogodišnjicu braka u kojoj smo izrodili dvoje dece, dočekali troje unučadi i dovoljno stekli za jedan život. Nekako se pogodilo da danas obeležavam svoj sedamdeseti rođendan, pola veka lepog života sa mojim Isidorom u nadi da ćemo dočekati da u ljubavi i razumevanju, naravno i sa praunučadima, proslavimo i dijamantsku svadbu. Kada ima ljubavi i razumevanja, mislim, naša želja nije nimalo nerealna - priča baka Stamenka dočekujući na kapiji mnogobrojne goste.
U dvorištu kuće Šarčevića velika šatra, stolovi pod šatrom postavljeni u „P“, a slavljenici Stamenka i Isidor sede, kakav je i red na svakoj svadbi, u vrhu sofre. Za sve ostalo pod šatrom zaduženi su njihov sin Boban (50) koji sada živi u Splitu, ćerka Biljana (45) koja je sa porodicom stigla iz Smedereva i unuci Branko, Mario i Stefan koji su već davno stasali momci.
- Pripremajući ovu našu jubilarnu svadbu, prisetio sam se svih detalja iz našeg života, počev od upoznavanja na nekom komišanju kukuruza kada sam želeo da gomila sa kukuruzom za komišanje bude ogromna i da se komišanje nikada ne završi. Prvo smo se dugo, onako ispod oka, gledali, zatim smo se viđali o vašarima u Takovu, u Preljini... a onda, kada smo se krišom dogovorili, otišao sam kod Stamenkinih roditelja, naših komšija, da zaištem devojku, što je u to vreme bilo malo čudno da idem sam budućem tastu. To su, po pravilu, u to vreme radili neki drugi ljudi u koje je mladoženja imao poverenja, ili roditelji. Tada sam već radio kao železničar, odnosno kao šef železničke stanice u Vitanovcima kod Kraljeva, a da li sam imao onaj šuškavi mantil iz Italije koji je tada bio mnogo popularan, ne mogu da se setim. Iskreno, kao mladić koji je imao u to vreme dobru državnu službu bio sam dobra prilika za Stamenku, a ona kao lepotica, još bolja prilika za mene. Pristadoše njeni roditelji, a i da nisu, bilo bi im isto jer smo se mlada i ja već dogovorili da je „ukradem“ ako njeni ne daju pristanak. U jednom kraljevačkom hotelu napravili smo mali svadbeni ručak no kojem su bili naši prijatelji i kumovi i eto, tako smo, sa jednom-jedinom torbom u kojoj je bilo nešto stvari, krenuli u zajednički život.
Život dvoje mladih zaljubljenih ni tada, uostalom kao ni danas, nije posut samo laticama ruža.
- Ma, lepo je što je u ljudskoj prirodi da zaboravljaju muku i vreme nemaštine, ali bilo je i toga. Ali,
malo-pomalo, okućili smo se, radujući se kao deca svakoj novoj kupljenoj stvari, izrodili smo divnu decu što nam je najveća sreća u životu i što smo dočekali unuke koji su prelepi momci i od kojih ćemo, ako Bog da, dočekati i praunuke. Nije da nije bilo briga i nevolja, ali ako su ljudi pametni i tolerantni, sve se može prevazići i rečima objasniti. Naravno da je bilo i razmirica, ali nijedan- jedini dan Isidor i ja nismo proveli u tolikoj svađi da, recimo, nismo govorili. Sada slavimo zlatnu svadbu, a već za neki dan počinjemo pripreme i za dijamantsku, kada će nas služiti naši praunuci- kaže baka Stamenka podižući čašu u ime priprema za dijamantsku svadbu.
