Izvor: Politika, 18.Jun.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u savskom priobalju
Izložba fotografija o Savamali krajem 19. i u prvoj deceniji 20. veka autorke Dragane Stojković otkriva zanimljive detalje o ovom malo poznatom delu Beograda
U prvoj polovini 19. veka Savamala i savsko priobalje imali su izgled običnog seoskog naselja sa stotinak sirotinjskih prizemljuša, uglavnom trošnih ribarskih koliba i ciganskih čergi. Knez Miloš ga je od turskog paše dobio na poklon i tada je započela izgradnja jezgra buduće srpske prestonice. Započeto je i uređivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Limana, na kome su prethodno radili Turci i Austrijanci, da bi napravili pristanište za trgovačke i putničke brodove koji su plovili dalje na istok, ka Crnom moru, priča Dragana Stojković, muzejski savetnik u Manakovoj kući pri Etnografskom muzeju u Beogradu, autorka izložbe fotografija „Beograd: život na Savi, druga polovina 19. i prve decenije 20. veka”.
Prve parcele u Savamali dobijaju ortaci kneza Miloša: čuveni trgovac Miša Anastasijević i braća Simić, ali i drugi trgovci i zanatlije. Uslov je da svi koji rade na Limanu tu moraju i da žive i imaju „magaze“.
Savamala tada doživljava transformaciju i napredak. Beograd počinje da se gradi kao moderna evropska varoš s privrednim životom koji se posebno koncentriše na priobalje Save. Ovde niču znamenita državna i privatna zdanja: Đumrukana, Konzulat, Sovjet, Beogradska zadruga, Popečiteljstvo finansija, Velika pivara, a u neposrednoj blizini Male pijace otvaraju se trgovačke radnje, zanatske radionice, hoteli, hanovi, mehane...
Kažu da je u to vreme kvadratni metar bio četiri puta skuplji nego u Knez Mihailovoj ulici! U to vreme je podignuta i čuvena Manakova kuća koja je jedno vreme bila pekara i kafana. Budući da je u blizini železnička stanica s jedne strane, a pristanište sa druge, ovaj kraj je bio baš prometan. Ovo je mesto odakle se kretalo u svet ili pak vraćalo kući, u zavičaj.
„Mali pijac poplavila Sava“
Ovaj deo Beograda je bio pod vodom veći deo godine i zato je nazvan Ciganska bara ili šaljivo Bara Venecija. Te povremene poplave inspirisale su nepoznatog autora, pa je tako nastala i pesma „Mali pijac poplavila Sava” koje se danas sećaju samo stariji Beograđani. Intenzivnom izgradnjom i regulacijom grada ta bara se od 1867. godine isušuje i nasipa.
„U periodu od polovine juna do pozne jeseni beogradske obale podsećaju na gradove Srednjeg istoka: iz velikih čamaca i dereglija od zore do kasne večeri ore se povici prodavaca koji iz Srema, Banata i Bačke dovlače čitava brda bostana: dinje, 'krastače' i šarene i slatke kao šećer lubenice 'somborke', sve je to preko potrebno Beograđanima koji završavaju svoje obroke turskom kafom i voćem, naročito dinjama i lubenicama,” zapisali su hroničari tog vremena.
Od sredine 19. veka, srpska država, ali i mnogi bogati pojedinci sve više ulažu u razvoj plovidbe rekom. Najpoznatiji među njima je kapetan Miša Anastasijević, koga bi danas zvali „srpski Onazis”.
„On je raspolagao sa 74 lađe i 23 filijale-kamarašije duž Save i Dunava, od Brčkog preko Beograda do Galca. Njegova imperija se može smatrati kao 'prva srpska multinacionalna kompanija', obuhvatala je mrežu od oko 10.000 ljudi”, zabeležio je Petar Milosavljević u knjizi o kapetanu Miši. A Dragana Stojković sa žaljenjem primećuje: Da je istorijski tok bio drugačiji, ovaj deo Beograda bi mogao da bude neka vrsta naše „Venecije na reci”.
Hleb od sedam kora
U prošlosti je plovidba našim rekama obavljana isključivo na osnovu znanja i iskustva kapetana i veštine i hrabrosti mornara, jer nije bilo navigacionih instrumenata kao što su radari i sonari. Izreka „Hleb od sedam kora” označava svu težinu posla obeleženog plovidbom ne samo „preko sedam mora i okeana” već i rečnim brodovima, koje vrebaju rečni sprudovi, nevreme... Zaštitnik brodara, kao i svih pomoraca, je sveti Nikola, a njegova slava se u Savamali obeležavala skromno, uz svakodnevni rad i osnovna slavska obeležja.
Ranije su se brodari venčavali na brodu, jer su u večitoj žurbi pa je dužnost sveštenika preuzimao kapetan broda. Zabeleška o venčanju se kasnije overavala u matičnim službama. Svatovi su bili članovi posade, a uz malobrojnu i najužu rodbinu venčanog para venčanje se proslavljalo na skroman i jednostavan način. U slučaju iznenadne smrti brod bi pristajao u najbližu luku i o tome se obaveštava policijska i lekarska služba. Preminuli brodar se najčešće istim brodom prevozio do mesta u kome je živeo, gde je bio sahranjen.
Na rečnim brodovima nije bilo zaposlenih žena. Tek pedesetih godina 20. veka zapošljavaju se kao kuvarice. Oženjenim brodarima su za vreme plovidbe retko dolazile supruge. Ali, između dva svetska rata i neposredno posle Drugog, često su čitave porodice boravile na šlepu. Nije retko da su se žene čak tu porađale, putujući sa muževima – brodarima. A ako je dete rođeno na brodu, u krštenicu novorođenčeta se upisivao broj šlepa ili ime broda, sa osnovnim podacima. U tom slučaju važilo je pravilo da dete ima državljanstvo države iz koje je plovilo.
– Brodari su poznati kao izuzetno gostoprimljivi i šaljivi ljudi, što se naročito vidi kad dočekuju goste na brodu: uz jelo, piće i veselo raspoloženje! – kaže Petar Bajković, kapetan unutrašnje plovidbe.
Stari način života u Savamali se izgubio, ali ga je zato zamenio dinamičan noćni život u elitnim savamalskim klubovima, pored magacina i stovarišta. Postoje i male „zelene oaze” za odmor i rekreaciju, ali, kako predviđa Dragana Stojković, Savamalu tek čekaju lepši dani.
Mima Majstorović
objavljeno: 19.06.2011.
.jpg)
