Izvor: Politika, 15.Dec.2014, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život kao na filmu
Da nije bilo jednog slučajnog susreta u parku kad joj je bilo petnaestak godina, verovatno nikad ne bi postala glumica i upoznala najznačajnija imena domaće kinematografije
Zima 1959. godine. Subota ili nedelja, podne. Krhko devojče tamnih, velikih očiju, nepunih 16 godina, tegli svoju harmoniku dok se vraća sa probe školskog orkestra u Pozorištu na Terazijama. Kod Pionirskog parka je zaustavlja sredovečan čovek i pita: „Da li bi volela da igraš u jednom filmu?” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Tako je počela glumačka karijera Dušice Žegarac, a tako počinje i njena autobiografska knjiga „Kao na filmu”, u kojoj se lična ispovest prepliće sa pričom o najznačajnijim jugoslovenskim filmovima i filmskim stvaraocima, o njoj dragim i važnim ljudima i događajima koji su oblikovali istoriju domaće kinematografije. I sve začinjeno neopisivo životnim anegdotama sa (i oko) snimanja i pronicljivim komentarima autorke.
Nakon te prve uloge, Rut u „Devetom krugu” Franca Štiglica, dobijenim honorarom je kupila koncertni klavir o kojem je maštala. Usledilo je još sedamdesetak filmskih i televizijskih likova koje je ova lepa, pametna, talentovana i odvažna žena odigrala, sarađujući sa najpoznatijim domaćim a povremeno i stranim glumcima i režiserima – a svaki je, zauzvrat, dobio ulogu u njenoj knjizi. Živojin Pavlović, Puriša Đorđević, Miloš Radivojević, Veljko Bulajić, Lordan Zafranović, Anton Vrdoljak, Goran Paskaljević, Goran Marković, Pavle Vujisić, Bata Živojinović, Ljuba Tadić, Stevo Žigon, Branko Pleša, Ljubiša Samardžić – pomenimo samo neke njene filmske partnere iza i ispred kamere. Posebno mesto u knjizi imaju i njen profesor sa Akademije za pozorište, film, radio i televiziju Predrag Bajčetić, profesor sa Filozofskog fakulteta Miloš N. Đurić, filmski kritičar Ranko Munitić i Jovan Ćirilov, koga je veoma uvažavala i smatrala svojevrsnom „institucijom kulture”.
„Upoznala sam mnoge obrazovane, elokventne, manje ili više zanimljive ljude, ali malo mudrih, duhovitih i zaista pametnih”, napisala je Dušica, ne libeći se da o nekima od „velikih imena” jugoslovenskog filma izrekne ne baš laskavo mišljenje. Nisu se, zato, svi obradovali onome što su pročitali u obimnom izdanju Filmskog centra Srbije, predstavljenom na ovogodišnjem Sajmu knjiga.
– Nisam ni očekivala da će se svi složiti sa nekim mojim stavovima i mišljenjima. Nemoguće je biti drag svima i biti po volji svima, pogotovu ako dirate u nešto gde smo svi osetljivi, a to je sujeta i nesposobnost da se bude otvoren za iskrenu i dobronamernu kritiku. Mislim da je nemoguće biti apsolutno objektivan, čak i kada se trudimo da isključimo iz svojih opservacija subjektivnost. Ja u ovoj knjizi nisam nameravala da budem ni kritičar, ni filmski teoretičar koji donosi nekakav nepristrasni, objektivni sud o bilo kome ili bilo čemu, trudeći se da bude iznad ličnih ubeđenja i vrednosnog sistema na kome zasniva svoje sudove. Zapamćeni konstrukt ponekad ume da nas zavede i prevari, ali on istovremeno čuva ono bitno, ono što nije slučajno zapamćeno, što i te kako ima svoj unutrašnji, koliko svesni toliko nesvesni razlog zašto je sačuvano u našem sećanju. Dosad su reakcije na knjigu bile za mene ohrabrujuće i dobre – kaže Dušica Žegarac za „Magazin”.
Da li je njen život zaista bio kao na filmu? Jer, uz uspeh, slavu, uživanje u jednom izuzetno kreativnom poslu i sve što uz to ide – a bilo je tu najznačajnijih glumačkih priznanja i nagrada, pored ostalih tri „Zlatne arene” u Puli – išla su i mnoga odricanja, posebno na privatnom planu.
– Mislim da svaki život ima elemente filmske priče, ali se moj život toliko i intimno i realno isprepleo sa filmom, da je postao neodvojiv od njega. Svi koji su svoj životni vek proveli radeći na filmu mogli bi to da kažu. To je način postojanja. Nomadski duh, nepredvidljivost, rizik i adrenalin koji takav život podrazumeva je nešto što od nas čini srećne ljude čak i kada smo nesrećni, kada je teško i, čini se, nemoguće izdržati. Kada se uobičajena potreba za komforom i sigurnošću, materijalnom i svakom drugom, sa radošću žrtvuje kreativnosti i slobodi koju ovakav način života podrazumeva, to postaje istinski izazov. To je stvar izbora, unutrašnjeg imperativa, volje i težnje da se dogodimo sami sebi, da se ličnost do kraja ostvari kroz traganje za odgovorima i istinom, za smislom sopstvenog postojanja – smatra Dušica.
Ističe da izuzetno ceni iskustvo koje je kao glumica stekla radeći sa Žikom Pavlovićem, Purišom Đorđevićem, ali i mnogim drugim rediteljima.
– Moj posao je bio da naučim kako da se uklopim u rediteljevo viđenje lika koji treba da oživim, a da istovremeno sačuvam autonomiju i slobodu u njegovom kreiranju. Da naučim kako da nešto uradim i kad reditelj baš nije siguran šta hoće, a i to se događalo, naročito kada su bile u pitanju takozvane uloge opšta mesta, bez čvrstih koordinata u dramaturgiji i scenariju, ali i likovi koji su, koliko god imali svoj pandan u realnom životu, bili i znak za nešto više od spolja, i na prvu loptu viđenih i prepoznatljivih karaktera. Učila sam, onako u hodu, i od mnogih kolega sa kojima sam radila, i to je za mene bilo dragoceno naukovanje iz prve ruke – kaže poznata glumica.
Nije išla na dedinjske žurke
Dušica i njena mlađa sestra Vera rođene su i odrasle u Beogradu, na Topčiderskom brdu.
– Bio je to raj za nas decu. Znali smo sve skrivene kutke i stazice u širokom krugu od Topčiderske zvezde do Senjaka i dela koji se spuštao prema Čukarici i Adi. Leta i raspuste smo sestra i ja često provodile kod bake Tereze u Slavonskoj Požegi ili na moru, ali najčešće jurcajući tih nekoliko meseci sa dečurlijom po kraju – priseća se glumica.
Među klincima iz komšiluka Dušica pominje Dušana Dožića Duju, sa kojim su ona i Vera jednom prilikom smislili ujdurmu što koja ih je koštala dobrih batina: uzeli su iz špajza kantu masti i njome namazali pod u kupatilu da bi napravili „klizalište”. Nesrećni roditelji su jedva očistili kuću, a „klizava trojka” je danima mirisala na svinjsku mast.
Kad je Dušica stekla slavu preko noći, porodica Žegarac preselila se na Dedinje, ali, piše glumica „nikada nisu bili deo establišmenta”. Iako je bila poželjno društvo u dedinjskim krugovima mladih „razmaženih tatinih i maminih snova”, čuvene dedinjske žurke su se dešavale bez nje. Ta „novokomponovana snobovska varijanta urbanog života” nju nije nimalo privlačila, kaže junakinja filmova u kojima je ponajmanje igrala otmene lepotice, a mnogo češće buntovnice, obične žene, i one s margina društva.
– Moji roditelji su bili jednostavni, dobri i čestiti ljudi, i ja sam im zahvalna za ono što su mi preneli kao važan etički i moralni kodeks na koji sam se oslanjala. On me je sačuvao od propasti kada sam se našla na životnoj vetrometini, u nemirnom, burnom filmskom moru, bez pojasa za spasavanje. Taj kodeks sam prenela svojoj deci, i danas znam da im je, kao i meni, pomogao da stanu na sopstveno čvrsto tlo na kome danas grade svoje živote. Primer koji nam naši roditelji, ne samo rečima nego i svojim postupcima i odnosom prema životu daju, presudan je za naše sazrevanje i formiranje ličnosti. To je naročito važno danas, kada se čini da je potpuno kontraproduktivno učiti decu da su znanje, rad, poštenje, ljubav, humanost i vera u mogućnost boljeg i pametnijeg sveta vredni svakog napora i žrtve. Dakle, moji roditelji su se bavili jednim veoma važnim poslom u životu: učili su nas da budemo ljudi – s ljubavlju i ponosom kaže Dušica.
Njena deca, Francisko i Tatjana, sami su birali i izabrali čime će se baviti u životu. Sin već dvadesetak godina živi i radi kao informatičar na Floridi u SAD, a mlađa kći u Španiji, u Madridu.
– Deci ne bi trebalo nametati svoj izbor i gurati ih u profesiju kojom se mi bavimo, pogotovu kada je to usmeravanje kompenzacija za naše neuspehe ili neostvarene ambicije i snove – smatra Dušica.
Reklo bi se da je neko sa tako sjajnom, uspešnom karijerom kakvu je imala naša sagovornica ostvario sve svoje ambicije i snove... Pa ipak, nije sve baš tako. Iako nikad nije zažalila što je odustala od studija medicine ili što život nije posvetila muzici i slikanju – za koje takođe ima veliki talenat – dočekala je trenutak kad je shvatila da biti filmska glumica ne ide ruku pod ruku sa svakodnevnom ulogom majke i supruge, u kojoj se našla udajom za zgodnog Portugalca, njenu veliku ljubav i oca njene dece.
Pedro Francisko de Pina Masano de Amorim je u Beograd došao kao mladi stipendista jugoslovenske vlade, da bi izbegao mobilizaciju i odlazak u Salazarovu vojsku, koja je u to vreme vodila desetogodišnji beznadežni rat u Angoli, jednoj od portugalskih kolonija. Sa Dušicom se upoznao u Knez Mihailovoj ulici 1970. godine. Desila im se ljubav na prvi pogled. Posle samo dve nedelje počeli su da žive zajedno u majušnom iznajmljenom potkrovlju u Sokobanjskoj. Nakon tri godine dobili su sina Franciska, a godinu i po dana kasnije, u Lisabonu, i Tatjanu.
Bez zaborava
Bio je to divan, srećan period, ali nije potrajao. Pokazalo se da je za Pedra uloga supruga i pratioca slavne, uspešne i lepe glumice neprihvatljiva i frustrirajuća, a da je za Dušicu nemoguće da se odrekne sebe i svog profesionalnog života i da bude „samo nečija žena i majka”.
Brak je okončan, Pedro se vratio u Portugaliju, a Dušica u knjizi piše: Rane se lako nanose, teško leče i zarastaju. Ožiljci zauvek ostaju. Kažu da vreme leči rane. To nije tačno. Samo ih pokrivaju „snegovi i šaš”.
Francisko i Tatjana možda nisu imali mamu kao druga deca, ali su zato imali baku Anicu, starovremsku domaćicu, u čijoj kuhinji se uvek nešto krčkalo, pušilo, mirisalo...
– Danas često pominjemo to vreme i sa ljubavlju oživljavamo uspomene na njih, na bakine vanilice (baka je moja mama) i njene priče, na šetnje po dedinjskim uličicama, na dedine časove plivanja, na nestašluke i tajne njegovih unuka koje je čuvao i delio sa njima. Bake i dede su nezamenljiva institucija i poglavlje u odrastanju dece – s osmehom naglašava Dušica.
Posebno je, kaže, ponosna na svoju decu. Život ih nije mazio, ali bitke koje su dobili, i sa sobom i sa životom punim traumatičnih iskustava i iskušenja, napravile su od njih jake, samosvesne ljude.
– Odavno su sami na svom putu, daleko od zemlje u kojoj su odrasli, i daleko od kuće iz koje su poneli prva saznanja o svetu, u kome nije ni lako, ni bezbedno živeti. Sve što su postigli, postigli su sopstvenim naporima i radom i sačuvali su zdrav, pametan odnos prema mnogim stvarima oslanjajući se na neke moralne vrednosti koje danas sve više bivaju relativizovane i izložene podsmehu, u opštoj nemilosrdnoj borbi za sticanje materijalnih dobara i uspeha – primećuje glumica, čiji su stavovi i pogledi na život jasno izloženi i u autobiografiji, ali i u poeziji i pričama koje piše. Autor je, inače, i dva scenarija, ali „te filmove nećemo gledati”, kaže.
– Prvo, ni Duda Ćeramilac, čija je ideja i bila da se bacim na pisanje scenarija, ni ja se ne razumemo u tajnu „nabavljanja sredstava” za film. I drugo, priče koje nas inspirišu i interesuju nisu zanimljive domaćim producentima, a odnekle se mora početi – veli Dušica.
A za kraj: ima li nečega što bi htela da zaboravi?
– Mogla bih da kažem da želim da zaboravim mnoge ružne stvari koje sam doživela, izdaju i podmuklost nekih prijatelja i ljudi kojima sam verovala i koje sam volela, neprijateljstvo i zavist onih koji su tvrdili da me vole i da mi žele dobro... Ali ja ne želim ništa da zaboravim. Pamtim i dobro i loše što mi se događalo. Naučila sam da razumem i pređem preko nečega što me ranjava i truje, sprečava da čiste duše u miru nastavim dalje. Naučila sam da oprostim, ali ne i da zaboravim. Zaborav nije dobar saputnik, on nas čini slepim i stvara nam iluziju da se nešto što se dogodilo nije dogodilo i da je sve u redu, iako ništa nije u redu – zaključuje naša sagovornica.
Upravo to nepristajanje na privid, to istrajavanje na ogoljenoj istini, učinilo je od Dušice veliku glumicu i velikog čoveka, ali i ženu koja je u mnogim životnim situacijama ostajala usamljeni borac. Kao na filmu.
Aleksandra Mijalković
-----------------------------------------
Porodica
– Imala sam sreću da sam se rodila i odrasla u porodici koja je imala jasan, čvrst sistem i moralnih i porodičnih vrednosti na koji sam se oslanjala. Sa posebnom toplinom i poštovanjem se sećam šire familije moje majke koja je svoju veru u mogućnost jednog boljeg i pravednijeg sveta dokazala i delom: svi su učestvovali u Drugom svetskom ratu, u borbi protiv fašizma. Bilo je to vreme stradanja i iskušenja. Cenu svojih političkih zabluda platili su godinama provedenim na Golom otoku, ali ih nikad nisam čula da se odriču svojih ideja i vere u mogućnost socijalno i politički humanijeg društva. Značajno mesto u formiranju i dovršavanju onoga što su mi roditelji dali u amanet imala je činjenica da sam vrlo mlada počela da radim, sa samo 16 godina. Rad, obaveze, odgovornost, disciplina i profesionalno jasno definisana uloga u zajedničkom naporu da se jedan posao obavi, bili su važni činioci koji su uticali na moje odrastanje i sazrevanje kao glumice, i što je mnogo važnije, kao ličnosti. Za to su zaslužni mnogi ljudi sa kojima sam radila, i ja o njima govorim u svojoj knjizi.
-----------------------------------------
Posao
– Što se odmaganja tiče, ometanja i pogrešnih izbora, izgleda da sam sama sebi bila najveća prepreka da glatko i bez većih trauma i potresa obavim tu nemirnu filmsku i životnu plovidbu do kraja. Nisam umela da uživam ni u priznanjima, ni u komplimentima, ni u čemu što je pratilo uspeh filmova koje sam radila. Ali je to bilo i dobro, jer me je sačuvalo od zavodljive, tašte zaljubljenosti u medijsku sliku o sebi, inspirisalo me i teralo da stalno sve preispitujem i tražim onu pravu meru svih stvari.
objavljeno: 15.12.2014
.jpg)
