Izvor: Politika, 29.Sep.2014, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život bez sećanja
Ljudi trećeg doba kod nas u poslednjih desetak godina neprimetno obolevaju i ostaju bez pamćenja, pri čemu im se lagano gase sve funkcije u organizmu. Ovom bolešću koja će za u narednoj deceniji početi da liči na epidemiju, pogođeni su i bližnji obolelih jer im život postaje pakao, a strategije kako da im se pomogne još uvek nema
Demencija ne briše samo sećanje, imena, lica, ona znači gubitak ličnosti i funkcija koje se postepeno i neumitno gase. Nestaje pamćenje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što istovremeno znači i gubitak identiteta. Zbog predrasuda da je zaboravnost normalna u poznim godinama demencija se obično pripisuje starosti, ali demencija je nešto sasvim drugo – bolest, a ne deo uobičajenog starenja. Procenjuje se da u Srbiji danas ima oko 100.000 obolelih, na žalost tu ne zaostajemo za svetom jer se pomeranjem granica dugovečnosti i svetu prognozira drastično povećanje broja dementnih osoba. U Srbiji je prema poslednjem Popisu iz 2011. godine zabeleženo 17,4 odsto stanovništva koje ima više od 65 godina, što nas svrstava vrlo visoko na svetskoj listi „starih zemalja” sklonih bolesti.
– Između šest i 10 odsto građana starijih od 65 godina ima probleme sa Alchajmerovom bolešću, najčešćim tipom demencije, ali se veliki broj pacijenata javlja za pomoć tek onda kada bolest uzme maha – kaže profesorka dr Elka Stefanova, rukovodilac Centra za poremećaje pamćenja i demenciju Instituta za neurologiju Kliničkog centra Srbije.
– Glavni faktor rizika za pojavu Alchajmerove bolesti jeste starost, ali i povišeni holesterol i visok krvni pritisak, dijabetes, metabolički sindrom, dok je genetika uzročnik gubitka pamćenja u samo dva i po do pet odsto slučajeva – objašnjava profesorka Stefanova i dodaje da mediteranska ishrana ne odlaže, ali pomaže da se uspori demencija. Voće, povrće, riba, maslinovo ulje, čaša vina smanjuju rizik od Alchajmera. Sočivo, pasulj, mahune, grašak, ona hrana koja se kod nas smatra sirotinjskom, dragoceni su biljni proteini koji mogu da pomognu kod svih bolesti, pa i bolesti pamćenja. I uz to poželjna je redovna fizička aktivnost u srednjem životnom dobu, vežbanje od pola sata tri do pet puta nedeljno.
Pošao ili došao
Problemi sa pamćenjem postoje u svim životnim dobima. Preopterećenost mozga obiljem novih informacija, koje svakodnevno pristižu, dovodi do zaboravnosti koja je svojstvena svim ljudima. Svaki čovek se više puta u toku nedelje zapita gde je ostavio ključeve. Na koncentraciju i memoriju utiče umor, stres i količina sna. Stručnjaci kažu da ne treba da brinemo ako zaboravimo zbog čega smo došli u kuhinju, ili ako tražimo auto po parkingu, jer ne možemo da se setimo gde smo ga parkirali. Za brigu ovog tipa nije ni gubljenje naočara, novčanika i sličnih predmeta, kao ni zaboravljanje nečeg nebitnog što je nekoliko dana ranije izrekao prijatelj. Zapravo, zaboravljanje sitnih stvari je način na koji se naš mozak bori sa viškom informacija.
Ali, zato, treba obratiti pažnju kada se uoči nesposobnost pamćenje događaja iz bliske prošlosti, svakodnevice, ako se zaboravi susret sa prijateljom koji je bio dan-dva ranije, pri čemu ni podsećanje ne pomaže. Nemogućnost prisećanja je predvorje demencije. Bolesti pamćenja najčešće uzrokuje Alchajmerova bolest (više od 60 odsto) potom vaskularna demencija, frontotemporalna demencija i još mnogi drugi uzroci.
Među prvim signalima da nešto nije u redu je kada osoba zaboravlja s kim je razgovarala telefonom, ko joj je bio u gostima, kada počne da zatura stvari zatim krene da optužuje decu i rođake da je potkradaju, ili krene u prodavnicu i ne može da se orijentiše gde se nalazi. Ove pojave, po rečima naše sagovornice, karakterišu prvu fazu bolesti U drugoj fazi oboljenja pacijenti ne mogu da kuvaju, zatim ne mogu da čitaju novine, a pisanje i računanje im predstavlja problem. U trećoj fazi, koja traje oko tri godine, više ne mogu sami da funkcionišu, ne mogu ni da se oblače, da odlaze u toalet i održavaju ličnu higijenu.
Sumorno zvuči da je kod dve trećine obolelih propuštena pravovremena dijagnoza, delom i zato što se radi o ljudima koji nisu radno ni intelektualno aktivni, pa je početne simptome teško uočiti. Njih ništa ne boli. Oni samo polako, tiho kopne ne tražeći pomoć jer nisu ni svesni da im je potrebna. Skoro da se naljute kada im bliske osobe sugerišu da odu kod lekara. Bližnji vremenom počnu da primećuju da je došlo do promena u ponašanju i razmišljanju – da osoba reaguje drugačije nego pre i da pokazuje drugačije ponašanje koje dovodi do svađa i nerazumevanja. Pre ispoljavanja jasnih znakova bolesti može da prođe više godina.
– Više od polovine bolesnika nam se javi tek na početku kraja, u drugom i trećem stadijumu demencije. Sa pravom dijagnozom kasni se i zbog uverenja svih, pa i mnogih doktora, da je zaboravnost neminovni pratilac starosti – primećuje naša sagovornica
Dnevna bolnica
Suočavanje porodice sa činjenicom da njihov bliski član boluje od demencije ili Alchajmerove bolesti, često je stresno i bolno i kao takvo, rezultira promenama u funkcionisanju same porodice. Život sa obolelom osobom, koja je još i bez prave terapije i dijagnoze, je težak. Crpi sve resurse porodice, materijalne, psihičke, emotivne.
Mnogobrojne su zamke o koje se „sapliću” oni koji brinu o članu porodice „duši koja kopni”, počev od bezrazložnog vikanja: „Svake noći kada odem u krevet, kažem sebi od sutra nećeš vikati na oca. A sutra ponovo se iznerviram, ne znam šta ću i kako ću sa njim i opet vičem na njega: „Što si kupio to što nam ne treba... Ne želim da ponizim svog oca, a vikanjem to činim”. Po sto puta ponovljeno isto pitanje iritira. Boli kada ćerka shvati da je majka više ne prepoznaje i pita „mala, čija si ti” pokušavajući da joj odgovori: „Kako ne znaš kako se zovem, ti si me rodila”...
Međutim, iskustva pokazuju da pravovremeno i adekvatno zbrinjavanje i pravilno određivanje terapije i sprovođenje nege po određenim standardima može u velikoj meri da utiče na usporavanje progresije osnovne bolesti i očuvanje ukupnog kvaliteta života dementne osobe. Lekovi omogućavaju dementnoj osobi da se sama umije, očešlja, jede… što porodici sa obolelim članom mnogo znači. Na žalost porodice obolelih su u svom svetu, daleko od informacije, edukacije, pomoći.
O tome do koje mere je porodica prepuštena sama sebi bilo je reči i tokom Okruglog stola na kome se govorilo o „Optimalnoj mreži socijalnih usluga za seniore – potrebama i mogućnostima”.Jedna od najavljenih akcija je i otvaranje dnevnih centara u Beogradu za starije osobe sa demencijom. Na osnovu istraživanja „Život bez sećanja” koje je deo projekta „Ne zaboravimo mi one koji zaboravljaju nas”, prema rečima mr Nadežde Satarić iz Udruženja „Snaga prijateljstva”, dve trećine anketiranih srodnika je spremno da učestvuje u sufinansiranju usluga.
– Veoma je bitna podrška zajednice koja zasad ne podržava ni negovatelje, ni dementne osobe. Zajednica, društvo ili nadležni, kako god ih zvali, ne zna sa čime se suočavaju, jer se o tome ne priča. Istraživanje je pokazalo da 60 odsto dementnih osoba ne koriste nijedno od garantovanih prava i usluga po osnovu bolesti. Negovatelji su najčešće članovi porodice, većinom žene. Svaki četvrti negovatelj je zaposlen, a 39 odsto njih su stariji od 65 godina. Tome bi trebalo dodati da 80 odsto srodnika veruje da bi postojanje servisa dnevnih centara za dementne osobe u lokalnoj zajednici bilo od ogromne pomoći porodicama – kaže mr Satarić i dodaje da u Beogradu zasad postoje samo dva privatna dnevna boravka. Prevoz sa boravkom dementnih osoba tokom dana u jednom od njih, mesečno se plaća 21.800 dinara.
Smenjuju se emocije
– Od velike važnosti je pomoći oboleloj osobi da očuva dostojanstvo, da ima osećaj topline i sigurnosti. Komunikaciju treba prilagoditi stadijumu bolesti, ne kritikovati. Ustaliti svakodnevne rutine lične higijene, podsticati samostalno oblačenje kao i samostalno hranjenje i unošenje tečnosti, ishranu prilagoditi stadijumu bolesti i kod otežanog gutanja davati kašastu hranu – objašnjava dr Rada Popović član Udruženja građana „Okrilje” iz Beograda koji je osnovan sa ciljem da pruži pomoć i zaštitu starijim osobama. Počev od toga kako doći do prave informacije, kako pristupiti pravima koja imaju, kako organizovati 24-časovnu negu, do toga kako pomiriti poslovne obaveze sa obavezama oko bolesnog člana, kako sačuvati mir u porodici, kako sačuvati svoje zdravlje...
– Vremenom će kod članova porodice ili negovatelja dolaziti do smene emocija, kao što su tuga, krivica, bes, šok... Neophodna im je pomoć u vidu predaha od nekoliko sati svakog dana, da mogu da se posvete i sebi, svojim poslovima. Upravo na tome radimo da osmislimo oblik pomoći koji će u najkraćem roku sa najmanje novca dati dobre rezultate. Primer smo videli u Kikindi gde je osnovana grupa samopomoći, od porodica koje brinu o dementnim osobama. Primetili smo da najgore prolaze porodice od dva člana. Samce obično uoče volonteri, socijalni radnik ili geronto domaćica, višečlana domaćinstva imaju „smenski rad”, a kada su dvoje onda ih je vrlo teško i uočiti, jer su nerazdvojni. Zato bi pomoć obučene osobe koja bi došla da pomogne na nekoliko sati bila velika. Činjenica je da se dementne osobe najbolje osećaju u svom domu i da njima ne trebaju stacionari i drugi objekti za smeštaj već samo bolje organizovanje zajednice. U manjim mestima, pogotovo na selu, vi imate taj oblik solidarnosti. Na žalost u većim gradskim sredinama komšije se skoro i ne poznaju – kaže dr Popović koja je sa puno elana i želje krenula u ovaj pionirski poduhvat sa članovima svog udruženja.
– Kada porodica nije više u mogućnosti da se stara o obolelom i ne može da pruži adekvatnu negu, alternativa su domovi za stara lica. Osobi će biti pružena adekvatna stručna nega – kaže Nikola Martić, upravnik Doma „Bežanijska kosa” pri Gerontološkom centru Beograd, i dodaje da je važnobližnjeg smestiti u dom na vreme, dok on može da shvati šta se dešava i da razume nove okolnosti.
– Iz iskustava, možemo reći da se srodnici najčešće suočavaju sa osećanjima tuge, krivice, zbunjenosti, griže savesti usled donesene odluke o smeštaju, zbog nemoći da se pomogne bliskoj osobi. Stručni rad usmeren je prevashodno na pomoć srodniku da dominantno osećanje griže savesti i tuge prepozna i prevaziđe. U skladu sa tim, od velikog značaja je njihova spoznaja da nisu „sami“ i da smeštajem bliske osobe u Dom postaju deo organizovanog, stručnog i profesionalnog sistema podrške, a u cilju najboljeg interesa njihovog rođaka. Smeštajem u ustanovu Gerontološki centar Beograd, briga oko korisnika od strane članova porodice ne prestaje, već poprima drugačiji oblik – ističe Martić.
Bolesti pamćenja među kojima prednjači Alchajmer zaslužuju istu pažnju kao maligne i srčane bolesti, zbog obolelih, zbog njihovih porodica i čitavog društva, zbog nebrojenih problema koje demencija sobom donosi. U više navrata su ministri zdravlja izlagali neophodnost bržeg delovanja, zasad se nije otišlo dalje od „slova na papiru”.
Slavica Berić
-----------------------------------------
Vežbe
Naučno je potvrđeno da ljudi koji govore više jezika sporije stare i kasnije postaju dementni, a imaju i manji rizik od obolevanja od Alchajmera.
Podsetnik
Ukoliko vas brine vaše pamćenje obratite se lekaru, na njemu je da proceni da li će vas uputiti kod specijaliste. Ono što svako od nas može da uradi da bi predupredio zaboravnost jeste da vodi podsetnik obaveza i dogovorenih sastanaka. Vežbajte vaš um tako što ćete rešavati sudoku, ukrštene reči, itd. Redovno vežbajte, održavanje fizičke kondicije je veoma važno. Hranite se pravilno i redovno. Spavajte.
-----------------------------------------
Ko može da pomogne
Centar za poremećaje pamćenja i demencije Klinike za neurologiju u Ulici dr Subotića u Beogradu postoji od 2008. godine. Pregled u Centru se zakazuje telefonom ili lično. Potrebno je imati odgovarajući uput za ambulantni pregled iz nadležnog Doma zdravlja.Pacijent treba uvek da dođe na pregled u pratnji porodice ili staratelja koji je upoznat sa simptomima i tokom bolesti. Ukoliko se proceni da kod pacijenta postoji poremećaj pamćenja, isti na kraju prvog pregleda dobija termin za dodatna ispitivanja preko Dnevne bolnice u kojoj ne leži, već dolazi. Čitav proces ispitivanja preko Dnevne bolnice, traje oko dve nedelje. Kada se obave sva ispitivanja postavlja se dijagnoza, određuje terapija i kontrola – objašnjava prof. dr Elka Stefanova, rukovodilac Centra i dodaje da je važno za dementne osobe da što manje menjaju ustaljenu rutinu i da bi na njih delovalo uznemirujuće da moraju da ostanu u bolnici.
objavljeno: 29.09.2014
