Izvor: Politika, 09.Okt.2011, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živim po receptu Vinstona Čerčila
Kardiolog i pisac priča o slučaju koji je uzbudio svet, prepisci sa Živojinom Pavlovićem, budućnosti kardiologije, porodici koja ga „trpi”, ljubavi, seksu, hormonu sreće, istini i, naravno, srcu
Profesor dr Goran Milašinović (53) uspešan je lekar i pisac. Direktor je pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije. Član je grupe eksperata čija imena su ugravirana na pojedinim modelima pejsmejkera! A romani su mu bili u užem izboru za NIN-ovu nagradu.
Teme >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegovih romana su vrlo intrigantne: neprevidivost života (u „Apsintu”), zločin i kazna („Heraklov greh”), kulturna istorija („Posmatrač mora”), slučaj koji menja sudbinu („Kamera opskura”), osvajanje slobode („Trougao”). Romanom „Rascepi” sada nudi uzbudljivu istinitu priču koja čitaoce vodi od Instituta u Vinči do Pariza.
U braku s Ljiljanom, ginekologom, ima dvojicu sinova: Dejana (27), lekara, i Arsena (23), koji je diplomirani filozof.
Šta Vam je povod za pisanje dela „Rascepi”?
Moja fascinacija događajem iz 1958. Taj slučaj je uzbudio svet. Prvi put je urađena transplantacija kostne srži, i to šestorici Jugoslovena. Do tada je to rađeno samo na životinjama. Oni su ozračeni na radnom mestu, u Institutu u Vinči, u toku rada nuklearnog reaktora. Jedina njihova životna nada bila je nova srž. I dobili su je. Njihovi spasioci bili su Francuzi koji su to učinili iz altruizma, samo su želeli da pomognu, a mogli su da imaju zdravstvene posledice! Ovaj roman, sem dokumenata, nudi niz pitanja, odgovora, emocija...
Koliko se u pisanju držite dokumenata?
Od onih sam pisaca koji uvek kombinuju dokumenta s fikcijom. Ne bavim se esejističkim pisanjem koje jako poštuje imaginaciju. Za mene je presudna priča. Roman se i održao zahvaljujući priči. Jer, za sve u umetnosti je potrebna priča, a svaka priča ima radnju, a svaka radnja bar poneku istinu, nešto autentično.
Ko Vas je uveo u medicinu...
Slučaj. U mojoj porodici nije bilo lekara. Na kraju gimnazije bio sam u kontaktu s bolnicama zbog biologije. Tada mi se u medicini svidela tačnost i humanost. Ali, pri upisu na fakultet dao sam svoja dokumenta i na arhitekturu. Ipak, pobedila je medicina.
... a ko u književnost?
Knjigu pesama objavio sam 1991, a zatim sam upoznao reditelja Živojina Pavlovića dok je boravio u bolnici. Posle dugih priča dogovorili smo se da jedan drugom, na razne teme, događanja i imaginacije, pišemo pisma. Ta prepiska je 1997. pretočena u naš zajednički roman „Voltin luk”. Tako je krenulo moje prozno pisanje.
U koje doba dana pišete?
Moj dan mora da ima „dva dana”! Obavezno posle podne, kad dođem iz bolnice, spavam dva sata da bih posle toga, do duboko u noć, mogao da čitam ili pišem. Ujutro ustajem u pola sedam. I tako svaki dan. To je ono što je radio i Vinston Čerčil kad je postao predsednik. Moguće je da ću tako skratiti život, ali, zasad, ne mogu da prekinem taj lanac.
Kako Vas u svemu „trpi” porodica?
Imam sreću što se toga tiče. S dvojicom sinova nisam imao, niti imam bilo kakve probleme. Završili su gimnaziju u Americi, a fakultete u Beču. Supruga mi je privatni ginekolog i ceo dan je na poslu. Jedino sam ja uvek u stanu. Živim kao samac. Ipak, živeti sa nekim ko vreme koristi za sebe i na život sa samim sobom nije nimalo prijatno.
Kako se borite s drugim izazovima?
Lako. Jer, kao i većina ljudi, ne mogu, i da hoću, da se fokusiram na ponude novih izazova. Ima ih mnogo. A ja se već dvadesetak godina bavim samo medicinom i pisanjem, a imam i porodicu. Zato mislim da mi je ovo i previše za jedan život.
Kako zamišljate savršenu sreću?
Moj deda je na ovu temu uvek odgovarao istom rečenicom: „Kakva pamet, takvo uživanje”. Ili u „prevodu”: svako je graditelj svoje sreće. Sebe doživljavam kao čoveka koji živi u skladu sa svojim potrebama. To su pisanje i čitanje. S druge strane, imam veliko zadovoljstvo i u medicini. Radim onaj posao kojim se istinski pomaže ljudima.
Šta ima novo u medicini?
U kardiologiji imamo potpuno usavršene dve proteze. Jedna je stent, kojim se širi krvni sud, a druga je pejsmejker, „motor” za srčani ritam, kojim se preventivno spasava život. A budućnost kardiologije su stem ćelije – matične ćelije koje imaju sposobnost da izrastu u novo tkivo na mestu gde se ugrade. Ali, još u tom smislu nismo u punom zamahu.
Kako trenirate svoje srce?
Pokušavam da živim što zdravije mogu. Pazim na hranu i svaki dan se bavim sportom. Stanujem pored Tašmajdana. Tu trčim ili odlazim u jedan mali klub sa spravama za vežbe.
Da li srce voli ljubav?
Naravno, a tu se podrazumeva i seks. Sve to je važan izvor endorfina, hormona sreće. U zreloj fazi, kad postoji duboko prijateljstvo između dve osobe, koje se i polno privlače, to je izvor velikog zadovoljstva. Svi oni koji su toga lišeni imaju problem, jer potpuna ljubav produžava život. To je velika istina.
Da li Vi uvek govorite istinu?
Kad je u pitanju medicina najvažniji stav je pronicanje u pacijenta. Neko ne želi da zna istinu o svojoj bolesti. I zato, u tom slučaju, pričam o nadi i utehi. To jeste zaobilaženje istine, ali i to je legitimno lečenje. A laž u pisanju se čak podrazumeva. Uveriti čitaoca da sve što je napisano jeste istina i kad to nije objašnjavam veštinom pisanja.
A da li svaku istinu prati i sumnja?
Sumnja i pitanja su više od pola istine. Istina je najvažniji deo svih odnosa, ali put do istine može da ide kroz sumnju i pitanja. Niko ne bi trebalo da prihvata istinu kao dogmu. Ona bi uvek trebalo da se proveri. Jer, život u zajednici je lep kad imate odgovore na sve sumnje i sva pitanja.
-----------------------------------------------------------
Filmski reditelj i pisac Oster
Ko su Vaši pisci?
Umberto Eko, Ijan Mekjuan, Antonio Tabuki, Don de Lilo, Pol Oster... Ostera posebno volim zato što kombinuje autentičnu, gotovo filmsku priču i imaginaciju koja vas sve vreme čitanja drži u iščekivanju sledeće radnje. Oster je i filmski reditelj, pa sve to radi jako dobro.
Slavko Trošelj
objavljeno: 09.10.2011
