Izvor: Politika, 05.Jan.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeo sam u vremenu blistavih vrhova medicine
Novinar pisane reči i TV voditelj priča o službenim i privatnim susretima sa lekarima sveta, pismu iz Pasadene, druženju sa Kulijem i u vazduhu i na zemlji, nesporazumu sa Papom zbog plavih očiju...
Dragutin Backo Gregorić bio je i ostao jedan od prvih novinara kuće „Politika” kome su sva vrata uvek otvorena. U novoj, 16. knjizi, „I lekari su ljudi”, na 500 strana, u 70 intervjua, piše o najznačajnijim lekarima Srbije i sveta. Evo nekih od njih: Kristijan Barnard, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Majkl Debejki, Dejan Bošković, Dragomir Mladenović, Vladimir Čavka, Borislav Vujadinović, Vojislav Stojanović, Borislav Najdanović, Srboljub Stojiljković...
Rođen je 1938. u Beogradu, na Dorćolu. Rastao je i školovao se u trouglu Bajlonijeva pijaca, Crkva Aleksandra Nevskog i Prva muška gimnazija. Počeo je u „Beogradskoj nedelji”, pa nastavio u „Politikinoj” kući: u „Politici ekspres”, pa u „Ilustrovanoj Politici”, a od 1991. bio je jedan od pokretača časopisa „Viva”. U braku je s Gordanom, ginekologom. Ima sina Pavla, hirurga, i unuku Jovanu.
Šta vas je privuklo pisanju o medicini?
Moj prvi urednik u „Politici ekspres” bio je Bane Petrović. Usmeravao je mlade novinare u skupštinu, privredu, pozorište, sport, na pijacu... Šest meseci sam pratio noćnu službu u policiji i tragične saobraćajne nesreće. Posete bolnicama i često pisanje o spasavanju života povređenih opredelilo me je da pratim zdravstvo.
Čega se iz tih susreta najradije sećate?
U toku četiri decenije rada i putovanja svetom bio sam u prilici da sretnem oko 2.000 uglednih Hipokratovih sledbenika. Veći deo tih razgovora bili su službeni susreti, ali često je, sa nekima od njih, bilo i prijateljskih druženja u kojima smo pričali i o nizu običnih životnih događanja. I to je ostalo „zatureno” u mojoj beležnici koju sam sad – otvorio.
I šta ste našli?
Otkrio sam neposrednost, srdačnost i duhovitost tih ljudi, hobije, usputna događanja i niz anegdota. Ovom knjigom sam od zaborava želeo da sačuvam i taj deo života svetski poznatih lekara. Tu sam našao i divno pismo dame iz Kalifornije. To je, zapravo, intimni i pomalo poetski osvrt na moju knjigu „Ljubav i razaranje”, objavljenu 2001. Ta knjiga stigla je do nje, u Pasadenu, na volšeban način.
Šta vam je napisala?
Puno emocija: „Pišem povodom knjige Dragutina P. Gregorića, čije kolumne u časopisu ’Viva’ ljudi čitaju da bi nečim lepim počeli dan, da bi se obavestili i uputili, da bi u ovim vremenima teškoća i neverice učvrstili veru u to da je, ipak, ostalo dovoljno ljubavi i humanosti uz koje možemo da živimo uspravni i ponosni. Mislim na duhovne i moralne bitke koje uvek postoje”...
Ima li susreta koje posebno izdvajate?
Ima, posebno onaj kad sam 1984. pozvan u Hjuston da prisustvujem velikom jubileju pedeset hiljaditoj operaciji na srcu, koju je obavljao slavni hirurg Denton Kuli. Ovaj poziv u SAD, nije bio samo priznanje meni već i „Politici”. Bili su to zvezdani trenuci našeg zdravstva, odnosno istaknutih lekara, koje predstavljam u ovoj knjizi, a i novinarstva Jugoslavije, čiji sam na tom događaju bio predstavnik.
Ko vas je upoznao s Kulijem?
Učinio je to 1971. Isidor Papo, koji je bio hirurg svetskog ugleda i glasa. Prijateljstvo Kulija i Papa bilo je toliko jako da sam ja, te 1984, dva sata pre ove jubilarne operacije posmatrao zalazak sunca na obali luke Galvaston uz meksičku granicu. To me zbunilo, ali pravo iznenađenje tek je sledilo. Popeo sam se na krov instituta u Hjustonu, gde me je čekao helikopter, čiji je pilot bio – doktor Kuli. Rekao mi je: „Ne bojte se. Imam pilotsku dozvolu”. U toku tog leta pokazao mi je lepote prirode i upečatljiv zalazak sunca, koje je, kao užarena ogromna lopta, uz hiljade boja odlazilo na drugu stranu sveta. Pola časa posle zalaska sunca bili smo u operacionoj sali u kojoj je doktor Kuli uradio transplantaciju srca!
Imali ste priliku da upoznate i druge velikane medicine?
Bio sam gost i kardiologa Roberta Ličmana. Sa još nekoliko prijatelja provozao me je 50 kilometara džipom po svom ranču na kome je imao plantažu voća, farmu za uzgoj stoke i divljači, kao i pogon za preradu vina i mleka. I objasnio mi je, usput, poreski sistem u SAD, koji je ogroman na zarade, ali obezbeđuje olakšice za ulaganja. Što više ulažete imate manji porez. Bili su ovo divni susreti koje mi je omogućio Isidor Papo.
Kakav je bio vaš lični odnos s Papom?
Nije bilo nijednog njegovog rođendana da nismo, u njegovom domu, popili piće. Ali, zbog jedne fotografije nismo govorili čak četiri godine! Radio sam reportažu za „Ilustrovanu Politiku” na sedam strana. S tekstom je sve bilo u redu, ali, po stavu Papa, ne i s fotografijama. Na snimku su bili Papo, profesor Sokolić i između njih lepa instrumentarka Biljana, čije oči su imale boju mora. Papo nije želeo tu fotografiju u novinama, a ja nisam mogao da odolim njenoj lepoti. Ipak, posle njegove operacije u Hjustonu tražio je da učestvuje u mojoj emisiji na TV Politika. I od tada smo bili često zajedno do njegovog odlaska u, kako je govorio, „u večna lovišta”.
Šta još posebno pamtite?
Izdvajam tužan događaj vezan za mog druga iz detinjstva kardiologa Dejana Boškovića, mog Dorćolca. Velika drama se odvijala 1996. i 1997. zbog dugog čekanja zdrave jetre za ovog lekara, čoveka koji je pomogao hiljadama ljudi. Čak sam u nekim trenucima imao osećaj, pa i opori utisak, prisustva sujete i ljubomore nekih osoba. I novu jetru je kasno dobio. To me rastužilo do bola.
U ovom trenutku, šta posebno želite?
Voleo bih, da sam mogao, da na prvoj strani ove knjige ispišem samo jednu rečenicu: „Ovu knjigu sam pripremio u štampariji mog oca Pavla”. Ali, to nije moguće. Izigran sam, kao i svi drugi, kojima nije vraćeno uzeto od roditelja. Agencija za restituciju u dogovoru s opštinama izigrava zakon. Osećam se poniženo, jer ni posle 60 godina nije mi vraćeno ono što su moji preci stvorili. Takvim odnosom države ponižena je cela moja generacija.
A šta biste, na kraju, želeli?
Živimo u vremenu posrnulosti u zdravlju i novinarstvu. Moja privilegija je bila da sam živeo u vremenu blistavih uzleta i jedne i druge profesije. Zbog tih svetlih trenutaka odlučio sam da ovu knjigu, koja se ne prodaje već poklanja, ponudim čitaocima da se ne zaborave zvezdani dani ovih časnih profesija. Juče je 60 ovih knjiga upućeno zaposlenima u Hitnoj pomoći Beograda.
-----------------------------------------------------------
„Puls života” – 250 emisija
Šta vas raduje?
Moja TV emisija o zdravlju „Puls života” na SOS kanalu, koja je svakog četvrtka rado gledana, jer u njoj često učestvuje i po nekoliko najistaknutijih lekara, sportista, novinara, umetnika ... Emisija emitovana 3. januara slavila je 250. prikazivanje.
Slavko Trošelj
objavljeno: 06.01.2013
