Izvor: Politika, 22.Okt.2015, 08:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žena koja brine o sigurnim kućama
Koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici, i sama majka dve kćeri i baka dve unuke, kaže da njene štićenice često trpe poniženje, batine, zapostavljanje... verujući da „tako treba” – a ne treba
Vesnu Stanojević, koordinatorku Savetovališta protiv nasilja u porodici, pod čijim okriljem su i sigurne kuće u Beogradu, novinari najčešće pitaju da li je u svom poslu ikada bila suočena sa pretnjama, s obzirom na to da je, od osnivanja ove humanitarne nevladine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << organizacije, njeno ime postalo simbol pomoći zlostavljanim ženama i njihove zaštite od nasilnih muževa, očeva, partnera…
– Verovali ili ne, ali za ove dve decenije, otkako sam osnovala savetovalište, nikad me nije napao niti mi je lično zapretio neki od tih besnih i agresivnih muškaraca. Pretpostavljam da zaziru od jakih žena– kaže Vesna.
A ona svakako spada u takve – svojevremeno je svrstana na listu „100 najmoćnijih žena Srbije”, onih koje se ističu svojim uticajem, autoritetom, prepoznatljivošću u javnosti i ličnom harizmom.
Sledeće pitanje koje joj postave odnosi se na razloge zbog kojih je, sa diplomom Pravnog fakulteta, odlučila da se posveti psihosocijalnom radu sa ugroženim ženama i njihovom decom. Otkuda ta potreba da štiti pripadnice „nežnijeg pola”? Da li možda iza toga stoji neka lična trauma, dramatična porodična priča?
– Naravno da sam, kao mnoge moje kolege, mogla do penzije da ostanem u struci i, da budem iskrena, moja bi majka bila srećna da sam tako postupila. Ali nešto se u meni prelomilo kada sam se, na samom početku karijere, prijavila na oglas da volonterski odgovaram na SOS telefon u Domu omladine. U to vreme sam bila na dužem bolovanju, činilo mi se da ću tako biti od koristi i sebi i drugima. Prošla sam odgovarajuću obuku ovde, zatim u Švajcarskoj, i sve dublje počela da zalazim u problematiku žena i dece koji su žrtve porodičnog nasilja. Onda sam jula 1996. godine osnovala savetovalište, kako bi oni imali gde da potraže podršku, savet, zaštitu, utehu i nadu, a 2000. godine otvorila i prvu sigurnu kuću u kojoj bi našli privremeno sklonište, predah i podršku da krenu u novi život – objašnjava Vesna.
Odrastanje uz mamu i baku
Danas, dodaje, posle toliko vremena, posle tolikih ljudskih tragedija i dubokih nesreća čiji je bila svedok – kroz tri sigurne kuće dosad je prošlo oko 2.000 žena i hiljadu dece – svesna je da je u njenoj odluci, osim ogromne potrebe da pomaže, zaista postojao i lični motiv.
– I sama potičem iz razorene porodice, ali nikad nisam dopustila da to od mene učini žrtvu, nisam upala u samosažaljenje, niti u tome nalazila opravdanje za svoje pogrešne odluke. Moj otac Svetislav Milić, javni tužilac, proveo je posle Drugog svetskog rata četiri godine na Golom otoku kao informbirovac, da bi se odatle vratio kao potpuno izmenjeni čovek. Moja majka Hristina, učena i veoma moralna žena, koja je sve to vreme odolevala pritiscima da se odrekne muža, posle njegovog povratka kući nije mogla da ga prepozna, niti da razume i opravda njegovo raspusno ponašanje. Neko vreme je trpela, smatrajući, kao i mnoge njene sapatnice sa našeg podneblja, da bi porodicu trebalo očuvati po svaku cenu, a onda se razvela. Kako je završila Trgovačku akademiju u Skoplju, bila je jedina žena sa diplomom u celom Studeničkom okrugu. Zaposlila se u građevinskom preduzeću u Brveniku i sama izdržavala mene i mog dve godine mlađeg brata. On je danas ugledni šumarski inženjer, ima dva sina, dvoje unučadi i živi u Beogradu – pripoveda naša sagovornica.
Njen otac je sahranjen u rodnom Jarinju, a mama u Raški, gde je Vesna provela celo detinjstvo. Rođena je, doduše, u Beogradu, ali su se njeni roditelji ubrzo preselili u grad na Ibru, gde je Svetislav prebačen po službenoj dužnosti.
– Odrastala sam pored reke, uz drugu komšijsku decu. Svi smo bili siromašni, svi jednaki, veoma bliski i upućeni jedni na druge. Sve smo zajedno radili: igrali se, učili da plivamo, zimi vezivali sanke jedne za druge i tako se spuštali nizbrdo ispod crkve. Ne pamtim ni jednu ozbiljniju svađu, tek poneku detinju čarku. I danas tamo odlazim redovno, imam stan nasleđen od majke, koji mi mnogo znači, gde nalazim mir i skupljam energiju koja mi je često vrlo potrebna. Tamo imam i drugaricu sa kojom sam bliska ceo život. To mnogo vredi – priča Vesna.
Njena majka Hristina je umrla 1999. godine, nakon bombardovanja. „Prepuklo joj je srce”, kaže, „jer je ponovo preživljavala granatiranje Skoplja, gde je bila kad su 6. aprila 1941. Nemci napali Jugoslaviju”.
Vesna je gimnaziju završila u Kraljevu, i odatle takođe ima lepe uspomene, a onda je dobila stipendiju za Pravni fakultet i otišla na studije u Beograd, gde joj se kasnije pridružio i brat. Majka je sa svojom majkom Sofijom ostala u Raški.
– Baka Sofija je bila živopisna osoba, Grkinja koja je svog budućeg muža, Sremca, upoznala u vozu. Zaljubila se, udala za njega, rodila mu tri sina i jednu kći. Živeli su i radili na raznim mestima, da bi se najzad skrasili u Skoplju. Baka Sofija (čije ime, inače, nosi unuka mog brata) bila je učiteljica, pomagala je meni i bratu da se školujemo – sa zahvalnošću se seća naša sagovornica.
Njen rad – njena misija
Vesna i sama ima dve kćeri, i od njih dve unuke. Starija Katarina je biohemičar, udata je za Italijana, dopisnika nacionalne novinske agencije Ansa. Ima 14-godišnju Teodoru. Sad žive Londonu. Mlađa Irena je psiholog, takođe je udata, ima trogodišnju devojčicu Lolu. Kao da je sudbina namenila Vesni Stanojević da bdije nad ženama i u sopstvenoj kući, i u beogradskim sigurnim kućama – za koje je njeno ime postalo sinonim.
– Okružena tolikim ženskim sudbinama, slušajući njihove muke, shvatila sam da smo sve mi na Balkanu odrastale „u patrijarhatu”, učene da je muškarac glava porodice, a mi njemu podređene, bilo da je otac, bilo muž. Zato često trpimo u zajednici i ono što ne bismo smele, poniženje, batine, zapostavljanje... Patimo ćutke, verujući da „tako treba”, a ne treba. Nažalost, čak i kad žena odluči da potraži pomoć izvan kuće, neretko nailazi na nerazumevanje, ne samo među drugim ženama, nego i u nekim institucijama koje bi trebalo da ih štite, kao što su centri za socijalni rad, policija ili sudovi. Zato sam i osnovala savetovalište, kao mesto gde će svako ko dođe pre svega biti saslušan uz puno razumevanje i poverenje, a onda dobiti i savet kako da prevaziđe krizu i reši svoj problem – kaže Vesna.
Nasilja na našim prostorima, nažalost, ima sve više – samo u ovoj godini je 34 žena u Srbiji ubijeno u porodičnim svađama, da ne pominjemo povećan broj psihičkog i fizičkog zlostavljanja – ali to može da znači i da se nasilje više prijavljuje, da se o njemu više piše i govori, da je sankcionisano i zakonima.
– Sve to zajedno ohrabruje žene da o njemu progovore, nadajući se da ima ko i da im pomogne. Prvi nivo pomoći koji je savetovalište od početka imalo u svom radu jesu razgovor sa ženama, telefonom ili neposredno i besplatna pomoć advokata i psihoterapeuta sa kojima sarađujemo. Drugi nivo pomoćijeste smeštanje žrtava nasilja u sigurne kuće, na tajnoj adresi i pod uslovima koji garantuju njihovu bezbednost, oporavak, podršku i stručnu pomoć. U sigurnim kućama u Beogradu ima trenutno 29 žena i 28 dece – navodi koordinatorka.
Prema njenim rečima, rad u savetovalištu i sigurnim kućama nije posao, već – misija.
– Ne možemo nekome otvoriti nadu da postoji izlaz iz strahota koje su ih nagnale da potraže našu pomoć i zaštitu, a onda reći: ’Izvinite, mi ne radimo noću, vikendom i praznikom.’ Imamo odgovornost prema tim ženama i njihovoj deci, stalno o njima razmišljamo. A ja imam i tu beskrajnu upornost, za koju sam ranije mislila da je loša osobina, a sad znam je dobro što sam takva, da bih mogla da istrajem u ovome što radim – primećuje Vesna, trudeći se da svoju snagu, istrajnost i neuništivu vedrinu prenese i na žene koje joj se obraćaju.
Podršku ima i od supruga Slavka, s kojim je u braku sada već mnogo godina, i od svojih ćerki. U početku su, doduše, njenu misiju prihvatali prećutno, ali posle mnogobrojnih njenih javnih istupanja, nagrada i priznanja koja je dobila, i podrška porodice je postala jača i aktivnija. Kao i podrška društva, institucija, donatora…
Naša sagovornica smatra da u Srbiji i dalje postoje predrasude koje sprečavaju žene, žrtve porodičnog nasilja, da priznaju (sebi i drugima) šta im se dešava, i da potraže pomoć i zaštitu od nasilnika. Neretko i mediji šalju javnosti pogrešne poruke, prikazujući nasilnike kao „prave muškarce”, njihove postupke kao „čin ljubavi izazvan (opravdanim) gnevom ili ljubomorom”, a njihove žrtve kao „žene pune razumevanja, nežnosti i praštanja” za svoje mučitelje.
Vesna Stanojević se bori upravo protiv takvih stereotipa, laži i predrasuda, za drugačiji svet, bez porodičnog nasilja, bolji svet u kojem će živeti njene voljene unuke i unuke svih onih nesrećnih žena iz sigurnih kuća.
----------------------------------------------------------
Savetovalište
Savetovalište protiv nasilja u porodici nalazi se u Mileševskoj ulici 30A, a telefoni na koje se žene, koje se osećaju ugrožene, mogu javiti, jesu: 0800 011 011, 32 91 440, 2456 404, 244 15 21 (od 10 do 19 časova) i 062 30 45 60 (noću i vikendom).
