Izvor: Story, 21.Feb.2016, 17:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Željka Zdjelar: Biografija sa pevanjem i pucanjem
Najmlađa solistkinja Beogradske opere, koja će nakon porodiljskog odsustva uskoro ponovo stati na scenu kao zavodljiva Karmen, otkriva koja je razlika između italijanske i srpske publike, kad je naučila da rukuje oružjem i zašto je sinu dala ime spartanskog kr
Foto: Nebojša Babić
Jedna od najmlađih solistkinja Beogradske opere Željka Zdjelar (36) uskoro se vraća na scenu, s koje je opravdano odsustvovala zbog rođenja sina Leonide, koji sada ima četrnaest >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << meseci. Ponovo će publici podariti svoj prepoznatljivi mecosopran u čuvenoj operi Karmen Žorža Bizea. Njen suprug, reditelj i pisac Dragoslav Bokan, i ranije joj je pružao ozbiljnu podršku kad je trebalo postavljati uloge, a sada je spreman da joj pomogne i u obavezama oko deteta.
Osim po prepoznatljivom glasu, Željka se izdvaja i po tome što život zahvata u vrlo širokim potezima. Osim solo pevanja, ona vrhunski svira klavir i flautu; paralelno s Muzičkom akademijom završila je i Medicinski fakultet; još kao dete takmičila se i pobeđivala u streljaštvu, a uz oca, strastvenog lovca, naučila je da rukuje oružjem.
Iz Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu prešla je u Beogradsku operu 2004. godine. Često nastupa u inostranstvu, pa je tako u Italiji pevala u Travijati, Onjeginu i Salomi, na Kipru u Kavaleriji rustikani, u Rumuniji u Rigoletu. Ipak, srce joj je ovde, uz supruga i sina.
Story: Kako usklađujete velike uloge i malo dete?
- Sve se nekako, kao samo od sebe, savršeno uklopilo: suprug reditelj, pisac i umetnik, pun razumevanja za moj posao i veliki vetar u leđa, naše spartansko dete, trudim se da najbolje što mogu radim svoj posao i živim svoj san.
Story: Svašta vas je interesovalo u detinjstvu, bavili ste se čak i streljaštvom. Kad ste tačno odabrali muziku – ili je ona izabrala vas?
- Muzika je izabrala mene. Još kao sasvim mala sa posebnim uživanjem slušala sam Drugi program Radio Beograda i emisije sa božanstvenom klasičnom muzikom. Taj osećaj samo se pojačavao s vremenom u meni i muzika je postala moj život: upisala sam osnovnu, pa srednju muzičku školu, pa Akademiju i postdiplomske studije, gde sam magistrirala. Uz to sam završila, kao svoju drugu ljubav, srednju medicinsku školu i Medicinski fakultet. Tako sam poželela i to sam ostvarila, paralelno s muzičkom pričom. A streljaštvo jeste bila moja velika ljubav, jer i moj tata je lovac. Išli smo često zajedno u lov i u kući imamo mnoge trofeje. Od tada odlično baratam puškom i pištoljem.
Story: Čini se da je žanr kojim se bavite danas pomalo potcenjen – ima publike, ali mnogo manje nego za muziku koja daleko manje vredi. Da li vas to nekad pokoleba da se, eventualno, okrenete drugim pravcima?
- Operska muzika nije samo moja profesija, ona je i lek, terapija duše i još mnogo toga. Uživam u njoj. Ni danas, posle toliko godina, odlazak na probe i predstave ne doživljavam kao da idem na posao, nego uživam u svemu tome. Imam sreću da radim ono što volim i za šta živim. Ne zamaram se razmišljanjima o tome šta drugi rade i kako ko prolazi zbog toga. Kao i svaka ljubav, i ova me potpuno ispunjava i zahvalna sam Bogu i sudbini što sam to što jesam.
Story: Vaš sin nosi ime spartanskog kralja Leonide koji je časno poginuo u Termopilskom klancu, da li ga tako i vaspitavate – spartanski? Kako ste uopšte odabrali to ime?
- Poklopilo se da je Leonida omiljeni istorijski junak i mog supruga Dragoslava i mene. A preko njega saznala sam da je i u našem narodu bilo junaka sa ovim imenom. Recimo, čuveni general Leonida Solarević s početka 20. veka, prvi ministar vojni posle Majskog prevrata. Meni je to ime prelepo, fantastično i ima dobar, zahtevan zvuk, u sudbinskom smislu. A ime određuje sudbinu, kao što znamo. I zaista je tako: naš Leonida već sada, sa 14 meseci, sasvim spontano pokazuje prave osobine malog Spartanca.
Story: U Italiji ste nastupali u Travijati, Salomi, Onjeginu... Da li je tamo klasična muzika popularnija nego na ovim prostorima?
- Često sam imala koncerte u Italiji, s posebnim osećanjem, jer je opera tamo neprikosnovena vrednost. To je, rekla bih, njihova narodna muzika, u kojoj uživaju sve generacije i staleži.
Story: Pevate li Leonidi uspavanke?
- Stalno mu pevam, ne samo uspavanke, ali i njih. On čak ponekad ide sa mnom na probe. Išao je na Rigoleto i gala koncert za ipak nešto stariju decu od njega i bio je presrećan. Uostalom, u četvrtom mesecu trudnoće pevala sam naslovnu ulogu u Bizeovoj Karmen, pa je Leonida, na neki način, na operu naviknut i pre svog rođenja, lično učestvujući iako nevidljiv.
Story: A da li pevate suprugu?
- Za Dragoslava imam poseban repertoar, a on je odličan poznavalac opere i muzike uopšte. I putovali smo zajedno na moje turneje po inostranstvu. On je reditelj i esteta i mnogo mi pomaže u izgradnji i postavci uloga.
Story: Zapevate li u kafani? Koja vam je omiljena starogradska ili narodna pesma?
- U kafani volim da meni pevaju, ali ne uspem svaki put da se prikrijem, jer me mnogi muzičari znaju i kažu: Stigla je koleginica, pa ponekad ne mogu a da ne zapevam, uz njih, u dobrom raspoloženju. Pevam tada najrazličitije pesme: od starogradskih, pa do Adila, Verice Šerifović, Sevdah Reuniona, Marinka Rokvića, Amire Medunjanin, ruskih romansi, moskovske grupe Ljube.
Story: Za umetnike koji se bave klasičnom muzikom važi da žive u nekom drugačijem svetu, da li je i s vama tako?
- Pokušavam da se koncentrišem koliko god mogu na porodični svet koji smo Dragoslav i ja napravili i trudim se da na mene ne utiču spoljna dešavanja, politika, stanje u kulturi. Često čak i ne znam šta se dešava u mom matičnom pozorištu. Usredsređena sam isključivo na pevanje, usavršavanje, učenje, Dragoslavljev rad, Leonidu i porodične stvari. Radim samo ono sto me čini srećnom, uprkos svim problemima koje i mi, kao i svi, imamo.
Story: Koju ulogu još uvek sanjate – na sceni i u životu?
- Realnu ulogu živim i tu više ne moram da sanjam. Jedino bih želela da imam još dece. A na sceni, to su uloge Amneris iz opere Aida i Eboli iz Don Karlosa, obe iz Verdijevog opusa.
Story: Da li biste voleli da vaše dete bude umetnik?
- Volela bih da naše dete bude neustrašiv, pravedan, pametan, poseban i pošten čovek, pa makar bio i umetnik. Neka bude kao njegov tata, to je više nego dovoljno.
Razgovarao: Igor Karanov
Izvor: Story.rs
