Izvor: Politika, 02.Avg.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Želeo sam da snimam filmove, a ne da putujem sa Miloševićem do Kine
Filmski i TV snimatelj priča o svom boravku u Holivudu, stavu Alfreda Hičkoka, „druženju” s Titom, upoznavanju Zdravka Šotre, žalbi Aleksandra Berčeka, emocijama, laži, lepoti, šarmu...
Veselko Krčmar, filmski i TV snimatelj, učestvovao je u snimanju skoro svih filmova i TV serija koje je režirao Zdravko Šotra, a ovo leto dočekao je kao penzioner. Ipak, moguće je da će oni uskoro da snimaju novi film i seriju „Laf u Beogradu” po romanu Slobodana Stojanovića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o dočeku 20. veka u Beogradu!
Rođen je 1. marta 1949. u Prijedoru. Završio je kameru na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Šotrini i njegovi filmovi su: „Zona Zamfirova”, koji je u bioskopu gledalo 1.250.000 gledalaca, „Ivkova slava”, „Lajanje na zvezde”, „Pljačka Trećeg rajha”,„Šešir profesora Koste Vujića”, kao i serije „Greh njene majke” i „Ranjeni orao”. Nema snimateljske nagrade koju nije osvojio.
Živi u Beogradu. U braku s Draganom ima ćerku Milicu (30), producenta RTS-a, a iz prvog braka ćerku Jelenu (38), pravnicu.
Po čemu pamtite Akademiju?
Po polaganju prijemnog ispita. Primljen sam posle trećeg pokušaja. Ipak, na Akademiji me je čekalo iznenađenje. Dekan Radoš Novakovićdodelio mi je stipendiju, a posle druge godine primljen sam u stalni radni odnos u RTV Beograd. Diplomirao sam kao kamerman.
Šta vam je donela diploma?
Kao jedan od najboljih studenata, dobio sam priliku da dva i po meseca provedem u Holivudu. Gledao sam Roberta Redforda na snimanju filma „Svi predsednikovi ljudi”. Pratio sam rad na montaži filma Alfreda Hičkoka, čoveka koji je rekao da je „film život iz koga su izostavljeni dosadni delovi”... A potom sam u Beogradu bio zadužen za snimanje Tita.
Kako ste upoznali Tita...
Sa Titom i novinarima televizije dočekivao sam i pratio predsednikove goste od 1976. do 1980. godine. Pred kraj tog perioda prebačen sam u filmske snimatelje.
...a kako Šotru?
Sa Zdravkom Šotrom me upoznao Miki Vorkapić, glavni kamerman serije „Obraz uz obraz”, moj drug sa klase na Akademiji. Tada sam upoznao i Milenu Dravić, Dragana Nikolića i niz drugih značajnih ljudi iz sveta umetnosti i televizije.
Čime se odlikuje Šotra?
Širinom duha i ukupnim znanjima. Nije samo u pitanju rad na filmu. On je jedan od onih ljudi na koje je bog stavio ruku. Da nisam upoznao Šotru bio bih samo prosečan snimatelj. U životu nije bitan samo talenat. Potrebno je imati i sreće. Moja sreća je što sam radio i sa Šotrom.
Od kad sarađujete?
Mislim da je to bilo 1992, u vreme sankcija, kad smo snimali „Dnevnih uvreda”, a moguće je da smo pre ovog filma snimali neku dramu. Ne sećam se tačno, ali znam da sam u to vreme želeo da snimam drame i filmove, a ne da putujem sa Slobodanom Miloševićem do Kine ili ne znam sve gde.
Koji vaš film posebno pamtite?
„Šešir profesora Koste Vujića.”Pre svega po posebno vedroj atmosferi tokom snimanja koja nam je omogućila da ceo film, i osam epizoda TV serije, snimimo za samo 38 dana. Sve to zahvaljujući „gazdi” Šotri koji je sve vreme održavao radnu atmosferi uz vedre tonove i kad je tražio da se neke scene ponove. Kad smo završili snimanje „Šešira”, bili smo tužni. Bilo nam je žao što se rastajemo.
Kako sarađujete sa glumicama...
Uglavnom na najbolji način. Trudim se da zadovoljim sve prohteve koji ne remete zamisao reditelja. Ali, neke glumice se teško slikaju. To su one koje, na primer, imaju podočnjake do grudi. Na sve njihove molbe da to kamerom „sakrijem”, imam isti odgovor: „Idi kod majke i oca pa im se žali. Ja ne mogu da ti pomognem.”
...a sa glumcima?
Ne biraju mnogo ugao snimanja, ali traže više pažnje i uvažavanja tokom rada. Na primer, Aleksandar Berček je posle brzog snimanja „Šešira profesora Koste Vujića” u toku jednog predaha opsovao i rekao: „Ovo nikad nisam doživeo. Niko nije došao da mi kaže: ’Gospodine Berček, da li ćete biti ljubazni da uđete u kadar, stanete i odigrate to i to.’ Ne, samo mi se obraćaju Šotra ili Vesa sa: ’Hajde ulazi, ne dremaj’.”
Šta vam je najvažnije?
Balans između vizija i realnosti. Snimatelj sam koji ima najviše snimljenog materijala u istoriji RTS-a. Da sad imam traku u kameri ja bih tom trakom mogao da opašem zemaljsku kuglu više puta – što je za ponos bez granica. Ali, ne razmišljam tako. Srećan sam što sam, dolazeći iz Prijedora, od oca otpravnika vozova i nepismene majke, zahvalan svima koji su mi ovo omogućili.
Da li ste emotivni?
Nema ništa lepše od emocija. Nisam više mlad, ali kad sam to bio puštao sam emocije da me vode u svim događanjima. U jednom od tih događaja, kad sam boravio u Ljubljani, na svet je došla i moja starija ćerka Jelena. Ali, uvek sam se čuvao lošeg razvoja emocija koje bi me odvukle na dno života.
Šta vam je važno na ženi?
Kamera mi kaže da je lepota vrlo značajna privilegija u svetu filma, ali životno iskustvo me uči da je šarm kod pametne i obrazovane žene važniji od lepote. Jer, šarm je njena unutrašnja lepota koja je značajnija od spoljne. Uostalom, sve je toliko lepo koliko mu dajemo na važnosti. A voleo sam i sport.
Čemu vas uči sport?
Demokratiji rasa. Bez obzira na boju kože, u sportu se uvek zna – ko šta može.
Šta vas ljuti?
Laž. Ne lažem, pa mrzim ljude koji lažu.
Da li za nečim žalite?
Ne. Sve učinjeno je moja tadašnja odluka. A i poslovica kaže: „Završenom poslu mane nema.”
Kako birate prijatelje?
Po ponašanju, jer dela su važnija od reči. Reči su često lažne.
A kako čuvate zdravlje?
Nikad ne žalim za iskipelim mlekom.
-----------------------------------------------------------
Smrtonosna igra Nikole Đurička sa vozom
Da li je snimanje filma opasno po život?
Ponekad jeste. Dogodilo nam se to tokom snimanja filma „Lajanje na zvezde”. Nikola Đuričko je trebalo da trči ispred voza u pokretu, ali on je hteo da se našali, pa je potrčao desetak sekundi kasnije, okliznuo se i pao između šina, a mašinovođa to nije video! Ipak, jedan član ekipe je pritrčao Đuričku, uhvatio ga za kaiš i sa njim se bacio u šiblje pored pruge. Bili su krvavi, ali živi.
Slavko Trošelj
objavljeno: 03.08.2014
