Izvor: Glas javnosti, 10.Nov.2009, 04:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zasvetlela sijalica!
U kući Milana Perovića (36) iz Kuršumlije, inače psihičkog bolesnika koji već godinama živi potpuno sam, posle skoro četiri godine najzad je ponovo zasvetlela sijalica. Leka, kako ga komšije iz milošte zovu, razdragan kao dete, pokazuje nam senke na plafonu i hvali se kako je televizor „kresnuo“ iz prve, kao da je juče ugašen.
Dobri ljudi
Naš list je o Leki već pisao, ponajviše zbog činjenice da mu je, zbog duga od 67.000 dinara, struja isključena još u >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << februaru 2006. godine. Dug je, u međuvremenu, sa kamatama narastao na više od 100.000 dinara, a u Elektrodistribuciji su nam tada rekli da Perović mora da uplati bar trećinu duga kako bi mu struja bila ponovo uključena.
Leka živi sam, od socijalne pomoći, i kako nam rekoše njegove komšije, nije sposoban da radi i tako se izdržava. Međutim, dobrodušni Leka ima puno poznanika, odnosno drugara, kako ih on zove, koji su poveli akciju sakupljanja novca, a u pomoć je pritekla i rodbina... Tako je nekako sakupljeno 40.000 dinara koji su uplaćeni Elektrodistribuciji Kuršumlije, te je sijalica opet zasvetlela i u Milanovoj kući.
- Hvala svim mojim drugarima - veselo priča Leka, a onda počinje da nabraja.
- Hvala braći Mibićima, Žići golubaru, Saši, Tundži, Neni, Gagi, Dejanu, Radetu šumaru... - ushićen je, sve se plašeći da nekog od dobrih ljudi slučajno ne zaboravi.
Dug mora da se plati
Dejan Milošević, zamenik predsednika opštine, priča kako i sam odlično poznaje Perovića.
- Da smo mi neka normalna država, Leka bi kao težak bolesnik dobijao naknadu od države i živeo kako dolikuje čoveku. Opština će ovih dana uplatiti Elektrodistribuciji još 20.000 dinara, kako bi se smanjio njegov dug za struju, a valjda će se naći još neki dobri ljudi da mu pomognu da se isplati ceo dug. Ali, on ni kasnije neće moći da plaća struju, pa ćemo morati da nađemo neko trajno rešenje - kaže Milošević.
Ipak, u kuršumlijskoj Elektrodistribuciji su nam samo rekli da dug za struju u celosti mora da se namiri, i da se kasnije redovno plaćaju tekuće obaveze. Ne postoji mogućnost, kažu nadležni u ovoj instituciji, čak ni da se zbog Milanove teške materijalne situacije i bolesti bar kamate otpišu.
Jedan od Lekinih drugara, Žića golubar, odnosno Živorad Janićević, priča nam o Lekinom teškom životu.
- Milan zaslužuje da mu se pomogne i mi smo to sa zadovoljstvom učinili. Međutim, mislim da bi nadležne institucije morale više da obrate pažnju na ovakve slučajeve. Jer, kako se može očekivati da neko ko je nesposoban za rad preživi samo od mizerne socijalne pomoći, pa još i da od nje plaća struju - kaže Žića i hvali Leku kao veoma dobrodušnog i skromnog mladića, koji na svoju nesreću mora sam da se bori sa bolešću.
Bude bar za kafu
Milan je, inače, u petoj godini ostao bez oca. Majka je nadničila kako bi prehranila njega i dve godine mlađu sestru, ali je Milan ipak uspeo da završi školu za kvalifikovanog radnika. Vojni rok je odslužio 1993. godine, u Prištini i zbog rata u Hrvatskoj ostao tri meseca duže. Sa ponosom kaže da je vozio oklopni transporter i dužio automatski pištolj. Šizofrenija mu je dijagnostikovana po povratku iz vojske i tad su počeli problemi. Kaže da je osam-devet puta ležao u Specijalnoj bolnici za lečenje psihijatrijskih bolesti u Gornjoj Toponici kod Niša i sa kiselim osmehom dodaje da je baš tamo zaradio socijalu od 4.800 dinara, koju sad prima. NJegova mlađa sestra se odavno udala i živi u Novom Sadu. Leka kaže da i ona živi skromno, ali mu povremeno donese čokoladu. Za majku, za koju smo saznali da takođe boluje od psihičke bolesti, trenutno ne zna ni gde je. Povremeno ga obiđe, donese mu nešto hrane. Kada redovno uzima terapiju, pričaju njegovi „drugari“, Milan je dobro i veoma je druželjubiv. Od ostalih ga izdvaja jedino to što po ceo dan šeta, pa ga poznaje ceo grad. Nekada je trenirao atletiku i sanjao da istrči jednu zvaničnu maratonsku trku.
A, na pitanje kako je ove četiri godine preživeo bez struje, Leka samo sleže ramenima.
- Kako? Kako se moralo! Uđem u kuću, u mrak. Ne vidim da popijem lekove, da jedem... - priča on, ali se ne žali.
Na pitanje šta mu još treba, odgovara da ima sve. Posle podužeg razgovora saznajemo da živi veoma skromno, ali upravo zahvaljujući drugovima u obližnjoj kafani ima kredit, da bar kafu uvek može da popije. Dobije i cigarete, a i za hranu se nekako snađe. Na naše insistiranje, Leka ipak sramežljivo priznaje da bi voleo da ima vojniče čizme, jer su jake i ne puštaju vodu, a i vunene čarape. Dodaje da mu treba i plehano korito da se kupa, a priznaje da je nekoliko puta sanjao da ima kupatilo. O prozoru koji ne dihtuje, polomljenim staklima i vratima koja se ne zatvaraju dobro, pa promaja duva na sve strane, i ne razmišlja. Vodu toči napolju, a kad zimi zamrzne, ide po nju u komšiluk. Navikao je tako. Nema ni drva, pa mu komšije daju po neku cepanicu, kako bi se ugrejao.
