Izvor: Glas javnosti, 11.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zasuko rukave za minus 47
Svetska ekonomska kriza još se nije osetila kod nas u punoj meri, pre svega jer se pojam krize u Srbiji teško definiše, kad ono stiže vest do jednog beogradskog gradilišta da se obim posla smanjuje i da firma traži inženjere za Rusiju, gde za biznis vazda treba ljudi. Od svih junaka oči zasvetleše Zlatku Brežančiću, koji je, kao i onaj Vuk Isakovič iz “Seoba” čitav život sanjao o Rusiji, kao drugoj domovini, majci i sestri. Čak ni to što je krajnja destinacija Sibir nije pokolebalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Zlaju da se ne prijavi, tako da ga odmah pozvaše u kancelariju kod gazde.
- Znaš li ti, mali, šta je to Sibir, pitao ga je vlasnik preduzeća.
- Znam - odgovori “mali” i dodade da je tamo hladno!
- Tamo je u p.m. hladno - reče gazda i objasni inženjeru da je trenutno u tom delu sveta 47 stepeni ispod nule i da duva jak vetar. Zlatko je, međutim, već rešio da ode u deo sveta u kome se patio i njegov omiljeni pisac Dostojevski, tako da ga te reči nisu pokolebale.
Kada se vest o njegovom odlasku proširila među ortacima komentari su bili različiti. Neki su pričali da je to bilo samo pitanje dana kada će se taj “koloritni lik” zaputiti u Rusiju.
- Sva sreća da nije u vlasti, odneo bi NIS na leđima do Moskve - objašnjavali su njegovu ljubav prema braći sa Istoka.
Drugi su govorili da život počinje u tridesetoj i da treba rizikovati, treći da je došlo vreme da je bolje imati nego nemati i da se neke pare moraju zaraditi.
- A šta će da gradi tamo - pita Debeli Džoni.
- Naftovod - odgovara Stefke.
- Svejedno, dečko nije normalan - zabrinut je Džoni.
Rale Đalminja, Zlatkov stari drug, takođe nije mogao da veruje.
- Sibir! Dečko je prso s mozgom. Bolje bi mu bilo da se vrati u Banat i peca šarane na Tamišu. NJega će tamo pojesti vukovi - govorio je Đalminja. Ipak, nedugo potom i on je promenio mišljenje i rekao da će Zlatku Sibir svakako prijati pošto je tamo temperatura taman tolika da se ohladi jedna usijana glava Zlajinog kalibra.
Oproštajna žurka je priređena u Skadarliji veče pre nego što će se surčinski aerodrom biti svedok još jednog “mozga koji se odliva u beli svet”. Ispostavilo se da Zlatko putuje na svoju slavu, svetog Alimpija i da će u Rusiju stići na dan sahrane patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja Drugog. S obzirom na to da se radi o inženjeru koji nije bio imun i na bogoslovlje moglo se čuti da se neke stvari prosto dešavaju same od sebe.
- Pazi samo da te ne proglase za Aleksejevog nasledika - čulo se za stolom.
Reč po reč, Zlatko je već krenuo da se služi deskripcijom i opisuje kakav je život u Sibiru. Bilo je zanimljivo slušati kao svako malo kaže: “tamo kod nas je toliko prostranstvo da te ne traže kad se izgubiš“, “do nas možeš doći samo helikopterom”, “naša reka Lena je veći deo godine zaleđena”.
- Alo, dečko - pokušavao je Đalminja da ga spusti na zemlju - čekaj prvo da odeš, pa tek onda govori kako je zaje.... “kod vas”.
- Moraćeš i da se briješ svakog dana jer ako ti se na bradu nahvata led dovoljno je samo da se počešeš i ostaneš ćosav - savetovao je Zlaju njegov drug Đikanović, svetski putnik.
Iskusni oficir Nikola se interesovao da li se Brežančić adekvatno spremio za desant u srce Rusije.
- Dva para vunenih čarapa, ali pod obavezno. Dugačke gaće tri para, bundu od belog, a šubaru od mrkog medveda, ma šta pričali zaštitnici životinja. Lice ne izlaži vazduhu da ti posle ne bi otpao nos kad uđeš u toplo. Najvažnije je, međutim da se prema radniku odnosiš kao prema detetu, polako i tiho, ali da se zna ko vozi traktor, a ko otvara kapiju - savetovao je kapetan.
- I da se oženiš tamo. Ove evropske Srpkinje su postale suviše zahtevne. A tamo, u Sibiru ima da prođeš ko krava kroz kukuruz. Ako te neka pita odakle si samo joj reci da je tvoj Tomaševac tri puta bliže Moskvi od njenog Jakucka - kaže Džoni.
