Izvor: Politika, 11.Okt.2015, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žarko Laušević se rodio za glumca
Autor novog domaćeg filma „Smrdljiva bajka”, čija je premijera 25. novembra u Centru „Sava”, govori o beskućnicima kao „nevidljivim ljudima”, Pavloviću, Mihiću i Seleniću, želji svoje majke
Miroslav Momčilović (46), scenarista i reditelj, predstavio se dosad sa četiri filma: „Kad porastem biću kengur” (samo scenarista), „Sedam i po”, „Čekaj me, ja sigurno neću doći” i „Smrt čoveka na Balkanu”, koje je i režirao.
Njegov novi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << film „Smrdljiva bajka” biće premijerno prikazan 25. novembra u Centru „Sava” u Beogradu. To je priča o ljubavi dvoje beskućnika, koje igraju Žarko Laušević i Jelena Đokić, uz koje je, kao „kralj skitnica”, Petar Božović. A on živi na deponiji kao neka vrsta proroka i skitnički dalaj-lama.
Na pitanje – gde se u takvim uslovima nalazi prostor za emocije, Momčilović ovim filmom nudi logičan odgovor: za ljubav nije bitno mesto dešavanja, ali bitno je da se stvori „hemija” između njih dvoje.
Otkud tu Žarko Laušević?
Nema tu nikakve misterije. Svi lepi događaji u našem životu dešavaju se jednostavno. Jedne noći, dok sam razmišljao o glumcima za ovaj film, pao mi je na pamet Žarko Laušević. I pomislio sam kako bi on bio idealan za ovaj film i zbog svoje biografije. Jer on, zbog onoga što mu se dogodilo kad je 31. juna 1993. u Podgorici, u kafiću, ubio dvojicu mladića koji su napali njega i njegovog brata, živi u Americi, u egzilu, a i beskućnici su u nekoj vrsti egzila.
Ko vam je pomogao u dovođenju Lauševića?
Petar Božović mi je pripremio taj kontakt i Lauševiću sam poslao scenario. Žarko mi se vrlo brzo javio sa porukom da želi da igra u filmu i tada smo se lako dogovorili oko svega. Meni i sad to izgleda neverovatno, ali tako je bilo.
Šta je bilo presudno?
Imao sam utisak da je očekivao neki poziv za rad u Srbiji, nešto što će da mu legne. I ovo mu je leglo. Da nije bio raspoložen za saradnju, ja ga ne bih ubeđivao. Jer, ako je potrebno ubeđivati glumca da igra glavnu ulogu, tu sreće nema. Naprotiv, on je reagovao brzo. Kazao mi je da je gledao moje filmove i da ceni moj rad.
Koju ulogu je u dolasku Lauševića imao Petar Božović?
Dao mi je broj Lauševićevog telefona, a činjenica je da se pored Božovića Žarko oseća sigurnije. Petar je, kao i Žarko, fantastičan glumac. Njihovo prijateljstvo je, što se kaže, „starije od njih”.
Laušević nije igrao 17 godina?
Mi smo se upoznali preko skajpa i odmah smo razgovarali o tome. Ali, on se za posao glumca rodio i školovao, pa se, posle naših razgovora, ispostavilo da to i nije neki problem. Zatim, on je vrlo sistematičan profesionalac koji je analitično čitao scenario. Bavio se svojim likom još pre nego što je doputovao u Beograd. Imao je hiljadu pitanja o liku čoveka u čiju kožu se uvukao. Priprema je bila brižljiva i detaljna, a onda smo lako ušli u priču. Jer, Laušević je otišao iz glume, ali nije otišao iz života, a život nije daleko od glume. Iskustvo je nekad važnije od školovanja.
Kako počinje vaš film „Smrdljiva bajka”?
Žarko Laušević i Petar Božović sede na deponiji i vode filozofski razgovor o smislu života. Jelena Đokić se pojavljuje u petom minutu, a priča se završava u porodičnom ambijentu...
Kako ste došli do ideje za film o skitnicama...
Od detinjstva su me privlačili životi beskućnika. Englezi ih zovu „nevidljivi ljudi”. To su oni ljudi od kojih na semaforu okrenemo glavu, pravimo se da ih ne vidimo. Tu i leži suština ovog filma. Moja osnovna želja je da te „nevidljive ljude” učinim vidljivim, odnosno da pokažem da iza tog čoveka koji leži na kartonu stoji ljudska sudbina, da je to jedna vrsta životnog hendikepa. I da su to ljudi koji su, uprkos svemu, vredni naše pažnje, a ne da od njih okrećemo glavu.
...a kako do ljubavnog para skitnica?
To se dogodilo kad sam prvi put video dvoje beskućnika, muškarca i ženu, koji se drže za ruke. Živeli su u šahtu, ništa drugo nisu imali, a imali su potrebu da imaju jedno drugo. Upoznao sam mnoge beskućnike. Ima ih vrlo pametnih, izuzetno obrazovanih, ali i glupih, dobrih, zlih, darežljivih, škrtica, bolesnih, zdravih, kao i svih nas koji smo vidljivi. Ipak, ovaj film je, pre svega, ljubavna priča o dvoje beskućnika koji jedno prema drugom pokazuju više ljubavi nego neki drugi tamo gde bi se očekivalo da ljubavi ima u izobilju.
Kako se postaje beskućnik?
Ako neko želi da bude slobodan i nezavisan, to je divno, ali to ima svoju cenu. Ne može sloboda da mi bude ideal, a da radim u firmi. Ono dvoje zaljubljenih skitnica nikad nisam video da jedu. To je verovatno zato što, dokazano je, zaljubljeni manje jedu. Ovi „moji” su pazili jedno na drugo. On je bio poetski raspoložen, a ona je bila dominantnija. On je nju pazio i pokrivao, a ona je njemu davala stabilnost. Bilo je i ljubomore, ali uvek su se vraćali jedno drugom.
Ko je vama otvorio vrata filma?
Čuveni ljudi našeg filma: Žika Pavlović, Gordan Mihić, Slobodan Selenić... Prvo sam studirao građevinu, a kad sam došao na Fakultet dramskih umetnosti, već tada su mi se otvorila sva vrata.
Kad vam je bilo najteže?
Pred kraj snimanja ovog filma umrla mi je majka. Njena želja je bila da završim film i ukoliko joj se desi ono što se desilo.
Koje su vaše fizičke vežbe...
Provetravam mozak igranjem stonog tenisa, volim da šetam, a i da vozim bicikl.
...a duhovne?
Kad radim, imam vedar pogled na život. Trudim se da svakog dana pogledam bar jedan film, volim da čitam, obožavam muziku...
----------------------------------
Voda – viski
Šta znate o druženju Božovića i Lauševića?
Evo jednog događaja. Sedeli su u kafiću. Petar je tražio od Žarka da mu sa šanka donese čašu vode, a Žarkov odgovor je bio: „Neću!” Godinu kasnije, na istom mestu, Žarko je, iz čista mira, pitao Petra: „Hoćeš čašu vode?”, a Petar je kazao: „Ne. Sad ćeš mi doneti viski!”. I doneo je...
