Izvor: Glas javnosti, 07.Okt.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravi nas otadžbina
Kad god je otadžbini zatrebalo, Petar Milošević bio je kao zapeta puška. Na bajonet - na bajonet. Kad ga je otadžbina zvala, nije časio ni časa, skoro hiljadu dana ostavio je po rovovima, još ravno 360 dana i noćiju proveo kao ratni zarobljenik kod Hrvata. Tamo ga i bili i mučili kao guju, on ni glasa nije pustio. Tako otadžbina tražila!
Danas, kad se Petar u brdima iznad Višegrada i bukvalno bori za golu koru hleba kad on i njegovi, žena, trojica sinova i ćerkica Milijana >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << često zanoće gladni, nema otadžbine da se pomoli odozdo od Višegrada, otud od Pala ili Banjaluke, odozgo od Srbije... Zaboravila otadžbina Petra.
Mada on od otadžbine i ne traži mnogo, tek malo posla, kad ode do Višegrada da se raspita, otadžbina mu kaže kratko: šut bolan Pero, ima i gorih slučajeva! Drugi mu kažu - prodaj onu značku što si dobio za davanje krvi, treći vele - što si pravio đecu u četrestoj...
A kad je mogao pre kad je bio rat?
Onomad Milka, Petrova žena, prodala neki vez za pet-šest konvertibilnih, bosanskih maraka, dala dečacima Ratku, Zoranu i Goranu i Milijani po marku, da nešto kupe. Rekla im - nemojte to đeco potrošiti za jedan dan, ostavite da ima nešta i za sjutra... Oni je poslušali... Nisam imao srca da ih pitam šta su za marku (39 dinara) kupili, pa još i ostavili za sutra...
Petoro Miloševića, Petar (56), ratni veteran, žena Milka (48), sinovi Ratko (14), blizanci Zoran i Goran (13) i ćerka Milijana (10), od otadžbine danas imaju 40 maraka mesečno dečjeg dodatka za najstarijeg Ratka. Za ostalo kako se sami snađu. Petar pravi gusle od javorovog drveta. Kad nema kome da proda gusle - nadniči po selu i oko Višegrada, seče drva po šumi, trojica dečaka često siđu do Drine, tumaraju oko spaljenih kuća za kilogram ili dva starog gvožđa.
- Kažem im, đeco, ne zalaste u zarasla dvorišta, nagazićete minu, sokolovi moji... Oni mi vele - nećemo tata, ja samo okrenem glavu, oni nastave... A, šta će drugo... ‘Vamo đe je sve čisto nema starog gvožđa. Kad prodaju koje kilo, kupe sebi i sestri čokoladu, mene paklo duvana, sve mi suze udare na oči - veli Petar.
GOSPOD JE POGLED’O
Prekjuče, stoje četvoro malih Miloševića, ponosno gledaju malo vrta pod barakom. Milka posle priča:
- Proletos, taman niklo ono malo povrća po vrtu, nadniješe se oblaci odozdo od Višegrada, vidimo ‘oće grad... Zakukaše đeca, majka daj tamjana da da se molimo Bogu da nam spasi vrt... Ja brzo za svijeću i tamjan, zapalimo, pomolimo se Bogu, tuče grad svuda okolo, na naš vrt ne pade ni komad leda... Gospod nas pogled’o...
Pre nego što je zapucalo, Miloševići su sa tri starije ćerke, koje su se u međuvremenu udale, živeli u Konjicu. Petar bio mašinbravar, radničina, nagrađivan, cenjen kao čovek... Posle kad je krenuo rat zarobili ga Hrvati i pravo u logor. Milka sa ćerkama pobegla na Boračko jezero. U zarobljeništvu, u Imotskom, Petra tukli i lomili kako su znali, jednom, zatrebala krv hrvatskom vojniku, retka krvna grupa, Petrova, on bez razmišljanja dao... Vojnik preživeo, Petra su posle manje tukli i pazili, pa je uspeo da pobegne... Tih dana nekako saznao da su Orićevi iz Srebrenice upali u njegovu rodnu Kravicu, pobili za jedno jutro 17 članova njegove familije...
- Završi se rat, vidim oće nas Miloševića da nestane... Orićevi nam pobili ne samo odrasle nego i mušku đecu... Posle, meni i Milki dade Bog trojicu sinova i ćerku - priča Petar kao da se pravda onome što ga je pitao šta su mu trebala „đeca u četrestoj godini“...
Kad je rat završen, Miloševići su dobili baraku u Prelovu gde su i sad, tri ćerke udale se za nekoliko godina, oni dobili trojicu sinova, posle i malu Milijanu...
Šestoro Miloševića sad žive kako znaju i umeju. Milka plete i veze, Petar nadniči, dečaci sakupljaju staro gvožđe oko Drine, među minama... Hleba kad ima - ima, kad nema zanoće gladni... Kad obretnu koju marku, deca u školu idu autobusom, kad nema para, desetak kilometara do Višegrada idu - pešice... Jedino ne gube nadu...
- Sve se nešta nadam da će ta vajna sreća jednom udriti i na moju kuću... Da ću dobiti malo posla - veli Petar.
Milka ne čeka sreću. Po vazdan krpi i šije. Kad Ratku ili Zoranu džemper progleda na laktovima ona ga opara, ofarba izbledelo pletivo, pa isplete drugi.
- Kad puknu opanci, uzmem šmirglu, ošmirglam mjesto gde se opanak pocijepao, malo lepka pa ga zalijepim... Kad se istroši sapun, uzmem onu koricu dodam malo tečnosti za suđe, pa u tom otkuvam veš... Dao Bog, moj Pero je vrijedan, ode, pomogne ljudima zaklati tele, oni mu daju - kilo mesa, ja to posle raščlanim na sedam dana. Kesu praška rastegnem na dva mjeseca - kaže Milka.
Ratko, Goran i Zoran, mala Milijana, kad dođu iz škole, obično sa peticama u sveskama, sednu za drveni sto pa ručaju nezaprženu čorbu od krompira bez trunke mesa, bez soka, bez slatkiša... Kad ručaju, Milka ostane da opere sudove, dečaci iskoče na poljanu iznad kuće, dohvate loptu, nastane za čas vesela graja, sve dok Petar ne uzme sekiru sa klade i ne pozove dečake:
- Ratko, Gorane, Zorane, „ajmo u šumu spremat“ drva... ‘Oće zima...
Momčići onda bez reči ostave loptu, a mala kolona sa Petrom na čelu nestane uzbrdo, izgubi se iza prvih grmova...
Zar nismo rekli da nam je svako Srpsko dete dragoceno, jer ih nemamo dovoljno. Ja se nadam da ova divna prica o jos divnijim ljudima nece ostati slovo na papiru.
Kako je moguce pomoci ovim ljudima? Ima li direktne adrese? hvala.
http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?f=1&t=17895&st=0&sk=t&...
Овде можете добити информације како помоћи овом човеку.
