Izvor: Objava, 20.Jun.2020, 16:26

БЕКСТВО ЛУЈА XVI У ВАРЕН

Ноћу између 20. и 21. јуна 1791. године, на Тргу Карусел у Паризу стајале су две велике старомодне кочије. Постепено су стали да се скупљају путници, и кочије су кренуле на пут. У једнима од њих, судећи по пасошу, седела је бароница Корф, удова пуковника руске царске војске. После мужевљеве смрти бароница се настанила у Паризу, из којег је сада са својом децом путовала у иностранство, осетивши се, вероватно, несигурно у граду захваћеном бурним догађајима велике француске револуције, која је избила две године раније. Бароницу је пратило неколико собарица и слугу. Ничег није било сумњивог у том одласку богате странкиње. Патроле националне гарде, које су се сретале на путу, нису могле знати да је права бароница Корф, са истим таквим пасошем, већ отпутовала у Немачку.

У ствари, у току је био веома важан догађај у историји Француске револуције. Ројалистички завереници, укључујући љубимца краљице Марије Антоанете шведског грофа Аксела де Ферсена, давно су припремали бекство краљевске породице из револуционарног Париза. Требало је да краљ Луј XVI, по напуштању територије Француске, постане центар окупљања контрареволуционара и да уз помоћ туђинских војски крене против непослушног народа Француске.

Дупликат пасоша бароница Корф је добила по наређењу руског царског посланика барона Симолина, упућеног у планове завереника, под изговором да је оригинал изгорео. Улогу баронице играла је васпитачица краљеве деце војвоткиња де Турсел. Луј је играо лакеја, а Марија Антоанета и краљева сестра Елизабета - собарице баронице Корф. Гроф де Ферсен се у тој прилици прерушио у кочијаша. Кочије су пратили, као лакеји, три племића из пука телесне гарде. Праве собарице возиле су се у другим кочијама, које су раниjе кренуле. Најзад, другим путем, возио се и стигао до Аустријске Низоземске гроф Провански, краљев млађи брат.

Прерушена и снабдевена лажним документима, краљевска породица је увече 20. јуна кришом напустила дворац Тиљерије. Изишавши кроз градску капију Ла Вилет, бежали су према истоку, али су тешке, одвећ упадљиве зелене кочије одмицале преспоро, каснећи много према предвиђеном распореду. Краљево бекство дешавало се два дана после предвиђеног рока и зато су неки одреди војске, које је ројалистички генерал Де Бује раније поставио поред пута којим су пролазиле кочије, морали да буду повучени како не би изазвали сумњу. Путем се на кочијама сломио точак, што је одузело читав час драгоценог времена. Али и поред све те незгоде све би се срећно свршило да није било будности револуционарног народа коју завереници нису могли правилно оценити.

Један двадесетосмогодишњи управник поште малог села Сен-Менуа у близини Варена био је енергичан и интелигентан револуционар. Звао се Жан Батист Друе. Знао је да су већ више пута предузимани покушаји да се Луј XVI извуче из револуционарног Париза. Краљ је током бекства неколико пута неопрезно извирио кроз прозор. Друеа је изненадила сличност лакеја у кочијама баронице Корф са сликом краља Луја XVI на новчаницама: исти дебели стас и исти грбави нос на типичном бурбонском лицу! Друге чињенице одмах су потврдиле изненадну сумњу: коње за бароничине кочије поручио је сам војвода Шоазел, а коњички одред под командом племића монархиста, који се приближавао градићу, очигледно је послан ради заштите Луја.

Друе није губио време: брзо је сазвао месну националну гарду да би задржала одред, скочио на коња и појурио у Варен, куда су отишле краљевске кочије. Управник поште је пречицом престигао кочије лажне баронице. За неколико минута, који су му били на располагању, Друе и неколико мештана, које је срео, преградили су помоћу преврнутих таљига мост којим су морале да прођу кочије. Затим је Друе пробудио бакалина Соса, председника општине, који је позвао на оружје националну гарду Варена. Зазвонила су звона, са свих страна из града и околних села трчали су наоружани људи; када су краљевске кочије наилазиле на мост, дочекали су их људи са напереним пушкама. Краљ и његови сапутници су одведени у једну крчму, где је Сос препознао краља. Како је у градићу врвело од родољуба, Де Бујеови хусари, који су стигли, нису ни могли ни хтели да се умешају. Уосталом, суверен је сам забранио да се због њега пролива крв. Ројалистичка завера доживела је потпун неуспех.

Сутрадан су приспели изасланици Скупштине и краљевску породицу повели у Париз. После три дана дугог и напорног путовања, бегунци су 25. јуна 1791. стигли у престоницу, где их је на уласку чекао маркиз де Лафајет, командант националне гарде. Дуж улица беху ћутке постројени припадници националне гарде, а и окупљени народ беше добио наређење да не даје ни гласа од себе