Izvor: Story, 14.Sep.2014, 16:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlastimir Đuza Stojiljković: Najteže je biti sam
Glumački bard koji je uveliko zagazio u devetu deceniju, govori o tome kako ga rad i danas održava u životu, seća se svoje najveće ljubavi, opisuje sebe kao ćutljivog čoveka koji nema zbog čega da se kaje, ali može da kaže kako ga je u životu sreća pratila
Foto: Luka Šarac
Legendarni glumac Vlastimir Đuza Stojiljković (84) posle dvadeset godina vratio se na film, na čemu je, kako kaže, zahvalan reditelju Marku Novakoviću što ga je zvao da >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << tumači glavnu ulogu u ostvarenju Bez stepenika. Svoju višedecenijsku karijeru umetnik je gradio bez jednog jedinog pogrešnog koraka, a do sada je snimio nekoliko kultnih serija, filmova, ali i odigrao bezbroj uspešnih pozorišnih predstava. I danas, kada je već duboko zagazio u devetu deceniju života, najviše voli da radi. Mnogi ga opisuju kao teškog čoveka, ali oni koji ga poznaju kažu da je u stvari samo ćutljiv. Kada mu je nakon smrti prve životne saputnice i koleginice Olgice Stanisavljević bilo najteže u životu, popularni Đuza utehu i razumevanje pronašao je kraj druge supruge Dušanke (66), s kojom je više od dve decenije u braku. Iako retko daje intervjue, slavni umetnik rado je pričao za magazin Story evocirajući uspomene protkane svojim brojnim stavovima, ali i otkrio ko mu je i zbog čega nadenuo nadimak Đuza.
Story: Kako se osećate ovih dana nakon što ste završili snimanje filma Bez stepenika?
- Dobro sam. Ipak, mnogo bolje sam se osećao dok sam radio. Film smo počeli da snimamo 19. jula, a završili 10. avgusta i tokom tih petnaest dana rada sve je bilo perfektno. Ceo život proveo sam u pešačenju, a sada sve teže hodam i to me nervira. Kolena su popustila i ne znam kako ću izdržati.
Story: Uskoro putujete u Crnu Goru. Da li je reč o poslovnom ili privatnom povodu?
- Imam da odigram još dve predstave na Tivatskom festivalu koji inače traje dva meseca. Tamo dolaze ljudi iz čitave bivše Jugoslavije, ali i iz svih delova sveta. Erol Kadić režirao je dve, Jagoš Marković jednu, a ja sam ovog leta odigrao 11 predstava. Ovo je četvrta godina kako učestvujem na tom festivalu, mada ne volim more. Bez obzira na to što sam ranijih godina ostajao i po mesec dana na moru, dešavalo mi se da ne smočim ni noge. Ali, prija mi promena vazduha pa me zato čudi kad mi kažu kako Boka nije pogodna za disajne organe. Kada smo se poslednji put vraćali za Beograd, pošto ne volim avion i uvek putujem kolima, dok smo se peli ka Risnu, pogledao sam zaliv koji je sav bio u magli i isparenjima zbog kiša koje su padale. I Dragan Nikolić, koji često ide u Boku, nedavno mi je pričao kako mu je savetovano da ide južnije na primorje.
Story: Jeste li dugo razmišljali da li da prihvatite ulogu u filmu Bez stepenika?
- Igram pacijenta obolelog od Alchajmerove bolesti. Reč je o fizički potpuno zdravom čoveku kojem se nešto otkači u glavi... Tako je bilo i sa mojim ocem koji u 95. godini više nije znao da se vrati kući iz grada. Bio je učitelj, večito je pešačio, lovio zečeve. I u dubokoj starosti šetao je po Kruševcu koji nije veliki grad, ali nije mogao da se vrati kući. Sretnu ga i pitaju: Kako si, Mladene? On odgovori normalno, ali ne zna gde se nalazi i zbog toga nije izlazio iz kuće. Šta Alchajmer može da napravi, to se ne zna. I sada, dok sam čitao dopao mi se scenario za ovaj film. Pisao ga je čovek koji je inače advokat i dobio je drugu nagradu na konkursu za taj tekst. Imao je u porodici sličnu situaciju, pa nije uzimao podatke iz knjiga. U tekstu nema ničega preteranog. Mom liku umrla je žena Sara, a ima ćerku i zeta. Ona ga obožava, a njen muž nema ništa protiv njega, iako već počinje da im smeta jer ume da se udesi i ode na groblje kod Sare gde razgovara sa njom. Na kraju će zaglaviti u staračkom domu.
Story: Čini se da više radite sada kada ste u penziji, nego ranije. Osećate li se bolje kada ste aktivni?
- Ne čini mi se, nego sam siguran da se daleko bolje osećam kada radim. Koncentrisan sam na to, pa zaboravim na druge stvari.
Story: Na domaćim televizijskim kanalima aktuelne su reprize serija Pozorište u kući, Srećni ljudi i mnoge druge u kojima ste glumili. Da li ih gledate?
- Kako da ne, ali nerado gledam scene s kolegama koji su umrli. Baš danas, dok sam se brijao, čujem sa televizije Paju i Čkalju iz Kamiondžija i pomislim kako se čovek trudi, napravi nešto i nema ga. Reprizirali su Pozorište u kući dvadeset puta, ali tu seriju ne mogu da gledam jer smo samo Ljiljana Lašić i ja živi, svi ostali su pomrli.
Story: Jeste li pristalica toga da se snima rimejk serija u kojima ste vi glumili, kao što je, na primer Na slovo na slovo?
- Rimejk je zanimljiva stvar, ali mislim da se prenebregava ono što je najbitnije – to vreme je prošlo, nije ono što sada živimo, ono ne stoji. Pozorište u kući reprizirali su Bjela i društvo, ali ne znam, nekako je drugačije. Tanja Bošković, inače moja velika prijateljica, bila je drukčija tašta od one koju je igrala Olga Ivanović. Vremena su nova, mi smo snimali 1971/72, pa onda 1981/82. i prestali smo jer se nije održavala serija. Vreme izmiče, a vi igrate nešto što je prošlo. Rimejk nema razloga da postoji.
Story: Glumili ste na filmu, televiziji, pozorištu, u radio-dramama, ali ste sinhronizovali i crtane filmove. Šta vam je najdraže?
- Prvo sam počeo da radim u pozorištu. Kao klinac igrao sam u Kruševačkom pozorištu koje je osnovano 1. maja 1946. godine. Čak sam kao gimnazijalac pomagao u zidanju te zgrade i tada smo se zarazili pozorištem. Ipak, tada nisam imao nameru da budem glumac. Voleo sam književnost, jezike i to sam želeo da studiram. Međutim, u posleratnoj Jugoslaviji elektrifikacija i industrijalizacija bile su prioritet, i državi je bilo potrebno više inženjera. Jednog dana, u školu je ušao tip u kožnom kaputu, kakve su nosili samo tajni funkcioneri, i rekao: Iz ove generacije treba nam dvadeset inženjera. Morao sam to da upišem. Inače, tog leta vratili smo se sa radne akcije tokom koje smo za godinu i po dana izgradili prugu Šamac–Sarajevo dugu 240 kilometara, a danas rade puteve godinama. Dakle, upisao sam Rudarsko-geološki fakultet i ubrzo video da mi to ne ide. Mada sam dao prvu godinu, uspeo sam da padnem iz Statike, koju sam jedino znao i voleo. Inače, u to vreme važilo je pravilo da studenti učestvuju u akademskom životu van svog fakulteta, pa sam bio i u pozorištu. Upoznao sam Radeta Markovića, Soju Jovanović, Oliveru Marković i Miću Tomića. Soja me je spremila za konkurs na Akademiji koja se otvarala 1948. godine. Iako je pre toga kao mala glumačka škola postojao dramski studio pri Narodnom pozorištu, 1949. godine počela je da radi i Akademija.
Story: Zanimljivo je da ste od muzičke karijere odustali zbog toga što ste imali tremu pred mikrofonom. Da li je moguće da ste se neprijatno osećali na muzičkim festivalima, a niste u pozorištu?
- Jedna stvar je kada pevate u pozorištu za potrebe predstave, a sasvim druga da budete pevač na sceni nekog festivala. Darko Kraljić mi je ponudio da snimim na radiju nekoliko pesama. Pred publikom na koncertima imao sam užasnu tremu koju inače nemam u pozorištu. Pevanje, jednostavno, nije moj fah. Dešavalo mi se da zaboravim reči pesme i onda počnem da lupam. To je gladijatorski posao jer ste sami na sceni. Pozorište je druga stvar jer je tu glumac deo drame. Interesantno je da sam, godinu dana pre nego što je to radio Đorđe Marjanović, usred pesme ostavljao mikrofon i igrao. U to vreme inače je vladalo pravilo da pevač stane ispred mikrofona i nepomično peva. A naša publika je veoma duhovita. Jednom mi se na stadionu Radničkog dogodilo da su mi klinci iz prvog reda dobacivali dok sam pevao: Lafe, Cune mnogo bolje peva od tebe. Sve mi je to bilo zabavno, ali digao sam ruke. Snimio sam nekoliko ploča, jedno petnaest pesama, ali sve to nije me zanimalo.
Story: Jednom prilikom izjavili ste kako se bez sreće ništa ne može postići u životu. Koliko ste je vi imali?
- Imao sam mnogo sreće i uvek me je pratila. Ne znam kako. Sreća je važna u svakom poslu.
Story: Svojevremeno, kada ste prvi put ušli u rudnik, sami sebi ste rekli: Ja ovo ne mogu. Možete li da zamislite kako bi vaš život izgledao da ste nastavili sa studijama tehnike?
- Inženjeri su jedva čekali da izađu sa fakulteta pa da idu u rudnik, dobijaju stanove... Diplomirao sam u isto vreme kada i moji prijatelji s tehničkog fakulteta jer sam na Akademiji završio dve godine za jednu. Te 1952. privreda je jedva čekala diplomce i oni su radili, a kada su otišli u penziju, pustili su stomake jer nisu imali čime da se bave osim pijuckanjem i jelom. A mene ovaj prokleti posao stalno tera da razmišljam. Evo, i sada sam imao pedeset stranica teksta da naučim za ovaj film. Taj trening mozga daje unutrašnju aktivnost.
Story: Imali ste kuću na planini Rudnik. Šta se sa njom dogodilo?
- Od kada mi je žena umrla, nema više kuće. To je bila njena želja i ona je bila njen tvorac. Posle njene smrti, tokom deobe imovine, dao sam kuću njenim roditeljima pa smo je prodali. Bilo je lepo na Rudniku tokom tih dvadeset godina.
Story: Kako danas vi uživate?
- Kada sam sebe upitam: Šta ti znači Beograd, dođem do toga da je odgovor: Ništa. Kada ne radim, prošetam malo, popijem negde kafu. Nemam dece. Ona mogu da naprave velike probleme, ali ipak daju i povoda da možeš da brineš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam. To je užas jedan. Kada mi je umrla žena, preselio sam se u stan preko puta našeg, u koji više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca zapravo sam proveo kod oca i majke u Kruševcu. Tako sam i prodao kuću na Rudniku. Moja pokojna supruga i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav, možda je neki račun.
Story: Kako biste opisali sebe ljudima koji vas ne poznaju?
- Otkud znam, čovek ne vidi sebe. Sve predstave u kojima sam igrao pamtim po partnerima jer sebe ne vidim, kao da u njima nisam ni bio, kao da sam gledalac.
Story: Čije mišljenje vam je važno nakon predstave?
- Glumac sam zna kada je dobar, a kada nije. Nije to neka samokritika. Sve te pohvale i pokude izmišljena su stvar. Ima ljudi s kojima volim da igram, ali i onih s kojima moram. Tada treba biti veliki majstor i to sakriti. Čovek pola života provede u pretvaranju, i u braku i u poslu i svuda.
Story: Po čemu želite da budete upamćeni?
- Znate šta, ja sam detinjstvo proveo u Ribarskoj banji. Ona ima divno groblje na kojem su sahranjeni moji deda i baba, pa sam se nosio mišlju da i ja tamo počivam. Ali, najbolje je da ne pamte uopšte, ni vas ni šta ste uradili, pa nije važno ni kako će vas ukopati. Sve je to lažno.
Story: Vaša sadašnja supruga Dušanka izjavila je da ste težak čovek. Jeste li?
- Nisam težak čovek. Ona voli mnogo da govori, a ja da ćutim. I to su dve krajnosti. Stalno mi govori: Ti si ljut, ja odgovaram da nisam, nego volim da ćutim.
Story: Interesantno je da vam je brat smislio nadimak Đuza, a da mu je inspiracija bio magarac?
- Neverovatno je kako tako neke stvari ostanu, a ovo je bilo pitanje trenutka. Brat je tri godine stariji od mene, što je u gimnaziji bila velika razlika. Tim nadimkom mi se revanširao jer smo mi njega zbog kilaže zvali Bikonja. Tokom školovanja stanovao sam kod ujaka, bio sam ćutljiv, a moj brat je uvideo i da sam tvrdoglav. S obzirom na to da se magarcu, koji je divna životinja, u našim krajevima kada neće da krene viče: Đus, đus, brat me je prozvao Đuza i tako je ostalo. Glumac Mavid Popović, muž Mire Stupice, rekao mi je da uzmem nadimak za umetničko ime i tako je počelo. Niko me i ne zna kao Vlastimira.
Story: Postoji li nešto za čim žalite u životu?
- Nisam vukao neke velike poteze zbog kojih bi se kajao. Čovek uvek misli da je napravio grešku, a da li sam ja pogrešio, nemam pojma.
