Izvor: Glas javnosti, 27.Nov.2009, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više gladni, nego siti
Šarika Požar (67) se već dve godine bori da u memljivoj kući u Sajanu kod Kikinde nekako prehrani svoje troje unučića - trinaestogodišnjeg Janoša, godinu dana mlađu Ivanu i osmogodišnju Nikoletu. Bori se, ali deca su vazda više gladna, nego sita. Priča Šarika kako je, kada je njenim anđelčićima majka preminula, a otac se propio i napustio ih, a naposletku i oženio drugu, ona morala da preuzme brigu o unucima. Skromni, tihi, od muke i tuge odrasli pre vremena, Janoš, Ivana i Nikoleta >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << samo ćutke slušaju baku, koja sa očima punim suza skromno priča o mukama sirotinjskim.
Banane jedu samo majmuni
Za svoje unuke se Šarika bori kao lavica, ali joj to, kako je godine stižu, sve teže pada. Izdaje je zdravlje, ali kad god može po selu čisti tuđe svinjce i kokošinjce.
- Održavam grobna mesta na seoskog groblju, trudim se da ovoj jadnoj deci obezbedim koji dinar. Unuci ne dobijaju dečji dodatak jer njihov otac ima nepuna tri jutra zemlje koju ne obrađuje. Kada bi, dok je bila mlađa, Nikoleta zatražila da joj kupim banane, morala sam da je lažem da to voće jedu samo majmuni. Pa šta ima veze što ih samo majmuni jedu, znala je da mi odgovori Nikoleta - priča baka Šarika.
- Eto, juče sam na veresiju od jedne dobre žene iz sela uzela deset jaja i pile, pa ćemo sutra i kakav ručak imati. Besparica je, pa unucima meso mogu da spremim samo nekoliko puta mesečno. Tokom nedelje uglavnom jedemo krompir. Živimo samo od moje penzije, od tih mizernih 8.000 dinara, a i da vam ne pričam da smo u dugovima do guše. Samo za struju dugujem 12.400 dinara, za vodu 2.300. Pre neki dan pozvala me telefonom ćerka, koja sa porodicom živi u Tavankutu. Pita kako sam. A ja kako da joj kažem da sam celu noć preplakala. Teško nam je. Deci sam za večeru ispekla tri jajeta, za svakog po jedno, a onda izašla u dvorište i pustila suze - poverava nam se nesrećna baka.
Nedostaje im, priča Šarika, sve - ogrev, hrana, televizor, novac... Krov prokišnjava, a zidove kuće nabijače odavno podupiru letvama.
- Najgore je što mi je peć probušena, pa rupu popunjavam blatom na svaka dva-tri dana da bismo se grejali. Međutim, šporet dimi, pa uveče ne smem da ložim. Bojim se da mi se deca na spavanju ne poguše. Boga molim samo da mi budu zdravi. Otac ih je ove godine video tri puta. Kakvog li je srca kad je mogao da odbaci rođenu decu - neutešna je starica.
Šarika priča da su za nju teška vremena nastupila kada joj je preminuo suprug, a nepunih godinu dana nakon toga i snaha. Brigu o Nikoleti preuzela je kada je imala samo deset meseci.
- Oni su divna i poslušna deca, dobri đaci. Kikindski Crveni krst pomaže nas paketima hrane i odeće, a unuci u školi užinu dobijaju besplatno. Srce je od tuge htelo da mi prepukne kad je jednog dana Nikoleta iz škole donela polovinu svoje užine i rekla: „Evo, baba, da i ti probaš„. Suzdržavajući se od suza, odgovorila sam joj: „Nemoj, sine, da mi nosiš, samo jedi da mi porasteš„. Nađu se i oni što me savetuju da decu dam u dom, ako ne mogu sama da se o njima staram. Ne, dok sam živa to neće biti - obećava Šarika.
Dok se kao pilići privijaju uz baku, Janoš i Ivana pričaju da majku Slavicu pamte po dugoj kosi i toplim braon očima.
- Baki pomažemo koliko možemo, jer se bojimo da se ne razboli. Šta bismo onda, kad samo nju još na svetu imamo. Kada odrastem, volela bih da budem nastavnica srpskog jezika. A ako ne uspem, biću frizerka kao tetka. Janoš bi u kuvare, a naša sestrica bi da bude trgovac. Maštam i da mi Deda Mraz za Novu godinu donese kompjuter ili košarkašku loptu - tiho priča Ivana.
Janoš skromno kaže da bi se zadovoljio i patikama, jer trenira košarku. Jedne već ima, ali mu je leva veća od desne. Nikoleta samo ćuti. Baka kaže da bi njenu mezimicu, rođenu 19. decembra na Svetog Nikolu, najviše obradovao bicikl.
