Izvor: Politika, 11.Dec.2011, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vinogradi su moj Tibet
Važno je koja je tvoja filozofija i šta hoćeš vinom da kažeš, kaže Beograđanka Marina Cvetić koja je posle smrti muža preuzela brigu o svetski poznatoj vinariji u Italiji
Marina Cvetić je došla u rodni Beograd sa uobičajenom tremom. Na Osmom salonu vina predstavila je tri berbe, a svaka je, kaže, za proizvođače kao pozorišna premijera – nikada ne znaju da li će da dobije aplauze ili pokude. Pohvale ni sada nisu izostale od ljubitelja vina u Srbiji koji već desetak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godina uživaju u „montepulčanu”, „trebjanu” i „šardoneu” vinarije „Mašareli” iz italijanske regije Abruco.
Tri godine otkako je izgubila životnog i poslovnog partnera Đanija Mašarelija, Marina sa istom energijom nastavlja da radi kao ambasador regije koja je, zahvaljujući njima, ucrtana na mapu kao podneblje vrhunskih vina. Osvojeni su Severna Amerika, Evropa i Kina, od ove godine ih ima na tržištu Tajlanda i Malezije, a cilj je da se za tri godine prošire sa sadašnjih 36 na 60 zemalja. U jakoj konkurenciji to nije lak zadatak.
– Ako kvalitet nije usklađen s cenom, tržište će vas odmah odbaciti. Bitna je i komunikacija, jer vino nije industrijski proizvod. Važno je koja je tvoja filozofija i šta hoćeš vinom da kažeš – kaže Marina Cvetić.
Priča vinarije „Mašareli” je priča o ljudima koji imaju svoj san, vole prirodu i njene darove i mogu da budu snažan ekonomski motor i faktor promene. Ali to je istovremeno i romantična priča o velikoj ljubavi. Đani Mašareli je pre 20 godina odlučio da jednu liniju nazove po ženi koju je nekoliko godina ranije upoznao u Dalmaciji i doveo u San Marino Sula Maručina, gradić smešten između obale Jadrana i planine Majeli, južno od Peskare.
– Muškarci su obično ponosni na svoj uspeh i ne žele da ga dele ni s kim. Pre 20 godina je bilo čudno da jedan Italijan nazove svoje vino „Marina Cvetić”. Bila je i velika investicija da se ono predstavi svetu. Ali to je bio dokaz da ljubav nema granice.
Ispostavilo se da je ponekad ovo ime odzvanjalo bolje nego tada već cenjeno „Mašareli“. Marina se priseća anegdote iz Njujorka. Američki distributer hteo je da upozna njenog supruga s jednim njujorškim restoraterom i predstavio ga je kao Đanija Mašarelija, proizvođača „montepulčana” iz Abruca. Ovaj mu je odgovorio da mu „to ne treba, jer već ima Marinu Cvetić”.
Kasnije je izbačeno još jedno vino sa srpskim imenom – „iskra”. Đani je imao ideju da ulaže u vinograde u Srbiji, ali su zaključili da bi to bilo teško sprovesti u delo zbog udaljenosti.
Žena koja danas upravlja imanjem od 320 hektara (prozvodi osim vina i organsko maslinovo ulje), članica je „Žena od vina”, udruženja dama koje se profesionalno bave pićem bogova. U vinograde ulazi svaki dan, a tu često provodi i vreme koje uspe da „ukrade” za svoje troje dece.
– Vinogradi su moj Tibet, moje lično spiritualno utočište. Kad nemam obaveze prošetam s decom po imanju. Ponesemo malo vina i sira, sa ćebeta gledamo sunce i slušamo ptice. Priroda je najbolja mentalna banja.
J. Kavaja
-----------------------------------------------------------
Vino ne služi da se napiješ
U domu Mašarelijevih vino je svaki dan na stolu i deca ga od malena mirišu.
– Starija ćerka je sa 11 godina za užinu jela hleb umočen u vino. Tako je moj muž odrastao, a tako i njegovi dedovi. Na Mediteranu manje mladih ima problema sa alkoholom, jer su odrasli s vinom i znaju da ono ne služi da se napiješ. Vino stavlja u pogon celo telo i sva čula, postaneš osetljiv i aktivan, a važno je da čovek bude osetljiv na sve što se dešava u životu. Ako ima razvijena čula jednostavno će mu biti u životu da otkrije šta valja. Ta osetljivost mora da se gradi kao kuća, kamen po kamen – smatra Marina Cvetić.
objavljeno: 11.12.2011
