Izvor: Story, 08.Nov.2015, 14:54

Vesna Dedić: Podrška partnera čini život lakšim

Vesna Dedić: Podrška partnera čini život lakšim

Iako ne voli da priča o svojoj emotivnoj vezi, popularna voditeljka i književnica priznaje da joj je sada bolje nego ikad, ponosno ističe da je sve u životu sama stekla i da je najsrećnija što njena ćerka Lenka kroz život ide sa osmehom na licu

Foto: Petar Đorđević

Pored toga što je jedna od najčitanijih domaćih spisateljica, Vesna Dedić (47) takođe je poštovana novinarka, a pritom ima i perfektno uređen privatni život. Šarmantna Crnogorka ističe >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << da je ponosna na sebe jer je nakon četrdeset pete godine odlučila da se upusti u avanturu i pokrene sopstvenu izdavačku kuću koja uspešno posluje. Svojevremeno je govorila da se i danas zaljubljuje kao tinejdžerka, a trenutno je srećna što kraj sebe ima nekoga ko ume da joj kaže: Ti si meni sve.

I dok je ona eksponirana u javnosti, njena ćerka Lenka (14) ne želi da učestvuje u tom segmentu majčinog života i oslanja se isključivo na svoje mnogobrojne talente.

Story: Čini se da je leto vaše omiljeno godišnje doba, kako ste ga proveli ove godine?

- Imala sam leto iz  snova. Iznajmila sam apartman u predivnoj kamenoj kući na plaži u Pržnom. Svake zore posmatrala sam meštane koji idu u ribarenje i na terasi pisala Kao leto, a onda s prijateljima uživala u moru, hrani, vinu i do kasno u noć u kupaćem kostimu ćaskala s Lenkom. Mesec dana bez šminke, mobilnog i briga, to je nešto o čemu sam dugo sanjala.

Story: Strepite li od toga da nećete imati inspiraciju za nove knjige ili ste uvereni da ćete kroz život uvek nailaziti na zanimljive stvari koje će vas podsticati da radite?

- Nikada nisam strahovala i strepila ni od čega. Kada je reč o poslu, uvek sam sebi govorila da čak i ako dobijem otkaz na RTS-u ili inspiracija za romane presuši, uvek mogu da zaradim za pristojan život radeći druge stvari. Umem lepo da kuvam, odlično spremam kuću, dobro vozim… Kada sam se rodila, niko mi nije garantovao da ću biti zadovoljna životom, pa što bih sad imala garanciju da ću zauvek biti čitan pisac ili poštovan novinar?

Story: Da li se nešto izmenilo u vašoj emisiji Balkanskom ulicom otkako je došao novi uređivački tim na RTS?

- Promenio se moj osećaj kao radnika RTS-a. Volim kada je moj nadređeni, dakle urednik, neko ko nije politički komesar, već ostvaren novinar i znalac televizijskog zanata. Često sam u karijeri bila u situaciji da mi šefovi budu nepismeni anonimusi. Novi generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević i moja urednica Olivera Kovačević ostvareni su novinari i pelcovani od svih bolesti kojima su skloni oni koji s kruške padnu u rukovodeću stolicu. Za početak, vraćen je stari termin emitovanja nedeljom u 14 časova, kao i entuzijazam ekipi koja realizuje emisiju. Kao autor, gledaocima ću prezentovati malo umiveniju i gospodstveniju Balkansku ulicu.

Story: Koja vam je neostvarena želja na poslovnom planu?

- Gde mene to da pitaš? Da otvorim knjižaru, da vodim kafanu, da se snimi serija po mojim romanima i film Pola duše u srpsko-crnogorskoj produkciji, da zaradim Lenki za neki koledž u inostranstvu… Moje je da radim, sanjam i planiram, a za dalje se ne pitam ja.

Story: A za čim žudite kada je reč o vašem privatnom životu?

- Samo da sačuvam zdravlje i bistru pamet. Zaista ništa više od toga. Imam 47 godina, pametno dete, radim posao koji volim, delim sreću i tugu s ljudima koji mene vole. Ostaje mi samo da kao Čolić kažem da ništa ja tu ne bih menjala.

Story: Vaša ćerka Lenka ide u gimnaziju, kako se borite sa svim izazovima koje donosi tinejdžerski period?

- Neverovatno, ali da kucnem o drvo i pomerim se s mesta, uživam u ovom periodu. Lenka mi trenutno vraća svaki sekund i svaki cent koji sam posvetila njoj i njenom vaspitanju.

Story: Jeste li zadovoljni načinom na koji Lenka vidi svoj život?

- Zaista jesam. Sama je odlučila da upiše Filološku gimnaziju – japansko odeljenje i sada, kada je vidim ozarenu dok odlazi od kuće ili se vraća iz škole i kako sa ushićenjem priča o drugarima i profesorima, stvarno sam presrećna. Divno je to što ona sa 14 godina govori tri jezika, uči četvrti, svira dva instrumenta i što ima prijatelje po celom svetu, ali najvažnije je što je shvatila ono što sam joj stalno ponavljala, a to je da nije važno čime će se u životu baviti, hoće li biti kafe kuvarica, frizerka ili, kako ona želi, psiholog, bitno je da si voljena, poštovana, zdrava i srećna.

Story: Da li ste pristalica toga da s decom treba biti prijatelj ili mislite kako mora da postoji jasna granica između roditelja i deteta?

- Uvek sam volela granice, u prijateljstvu, ljubavi, pa i roditeljstvu. Ne naređujem, ali tražim da razmisli o mojim sugestijama. Ne vičem, ali razgovaram ako treba i satima. Ne zabranjujem, ali predočavam opasnosti. Ne ljutim se, ali iskazujem neslaganje. Ne kupujem je, ali je darivam. Možda sam stroža prema njoj zato što sam je vaspitavala sama, ali sam, s druge strane, nežnija. Ona se između te vatre i leda dobro snalazi, bar za sada.

Story: Na šta se odnosi najvredniji savet koji ste joj dali?

- Od jutra do mraka pričam s njom, ali verujem kako sam uspela da joj predočim da nijedan čovek nije idealan i da savršenstvo ne treba tražiti ni od sebe niti od drugih. Mislim da je to najvažnija lekcija i da ju je savladala, a tako će izbeći mnoge patnje koje je imala moja generacija zato što je vaspitavana na mitovima o savršenim bićima.

Story: Delujete zadovoljno, a kažu da žene tako izgledaju kada imaju sređen emotivni život. Koliko vama prija to što imate nekog pored sebe ko može da vam kaže: Jer sa tobom je sve lepše?

- Najvažnije je, a to dođe tek sa zrelim godinama, da čovek emotivno sredi sebe, složi stvari u svojoj glavi, promeni sebe umesto što pokušava da menja druge. Kada sve to uradiš, a onda se i pojavi neko ko ume da ti kaže: Ti si meni sve, onda izgledaš zadovoljno. Iskreno, meni je uvek bilo bitnije šta radim posle radnog vremena. Ne volim da pričam o svojoj intimi, ali trenutno su mi i dani i noći baš onakvi kakve sam oduvek želela.

Story: Koliko je vama kao samostalnoj ženi važno da imate podršku partnera u svakom smislu?

- Uvek sam se trudila da sačuvam sebe kao ženu. Kako mi je na poslu, koje su moje dileme, problemi ili uspesi, ostane samo između mene, mojih šefova, gledalaca i čitalaca. Nijedan partner mi nije gradio karijeru, pa nema potrebe ni da me podržava. Ipak, kada se pojavi neko ko ume da vas ubedi kako možete mnogo čak i kada nemate snage ni za šta, da mu poverujete kada kaže da ćete preplivati more i onda kada se druga obala ne nazire, tada je ta podrška nešto što svakoj ženi ulepša i olakša život.

Story: Kakvo vam je raspoloženje kad se probudite, spadate li u one koji na život gledaju s vedrije strane?

- Ujutro nemam raspoloženje, već spisak obaveza kojima pristupam kao robijaš. Budim se svakog dana u šest, spremam Lenki doručak, potom kuvam ručak, onda se sredim i krećem na radne obaveze. Da li je dan siv ili me boli glava, to je uvek nebitno. E, uveče sam večiti optimista koji čak i kada se desi nešto loše, kažem sebi: Ma, nema veze, sutra ću sve to srediti i biće sve baš kako sam želela. Ne bude uvek tako, ali volim na taj način da razmišljam. I kad sam bila bez para, ponašala sam se kao bogata naslednica i s koferom problema kao s vrećom zlata u ruci. Ne kažem da je to pametan pogled na život, ali meni je tako lakše sve.

Story: Postoji li nešto što biste voleli da promenite u svom životu?

- Da, volela bih, ali sad je već kasno. Drugačije bi bilo da sam živela u zemlji i vremenu gde se želje lakše ostvaruju i gde neke normalne ljudske potrebe nisu u sferi sna već jave. Pošto je već kasno, više nemam potrebu da menjam ni sebe, ni ljude, ni okolnosti.

Story: Kada se na kraju dana sve umiri i sedite u svom domu, o čemu tada razmišljate?

- Ne razmišljam, već s nekim pijem vino i lupetam gluposti ili vičem na Lenku ako nije u krevetu ili s drugaricama razgovaram mobilnim, izvrćemo stvarnost i smejemo se. Na kraju dana, kao i svaka zaposlena domaćica, toliko sam umorna da mi mozak ne radi, toliko da čak i dijaloge u Farmi ili Velikom bratu teško pratim.

Story: Da li u životu uvek treba slediti srce ili glavu?

- Meni je srce uvek jače kucalo nego što mi je mozak brzo radio. Neka moj odgovor bude da bi trebalo slediti svoju dušu, a ona je spoj najboljeg dela srca i mozga. A najbitnije je da slušaš sopstveno srce i koristiš sopstveni mozak, jer u suprotnom makar imali i srce viteza i mozak Nikole Tesle ispašćete smešni.

Story: Koji vaš roman vam je najdraži i zbog čega?

- Uvek kažem da je to Pola duše jer je najnežniji, a čitateljke većinom spominju Zauvek u srcu i Čuvaj me, klinke i žene do tridesete glasaju za Sunce meni, sunce tebi i Zagrli me, prevarene za Ti si meni sve, a moj urednik Ivan Golušin, koji je uvek prvi čitalac svih mojih romana, tvrdi da je Kao leto moj najkraći, ali i najbolji roman.

Story: Kako vidite sebe za trideset godina?

- Nadam se da ću u 77. videti još dovoljno dobro da Lenkinu decu ispitujem pred kontrolni iz istorije, da će me noge dovoljno dobro služiti da s nekim ko me voli idem u šetnju i da će mi mozak raditi dovoljno brzo da se sa Sanjom Marinković i ostalim drugaricama prisećam i smejem glupostima koje smo pravili verujući da činimo pametne stvari.

Story: Na ovogodišnjem Sajmu knjiga vaša izdavačka kuća Dedić predstavlja i roman Kao leto, izmenjeno i dopunjeno izdanje iz 2001. godine, zbog čega ste sada odlučili da ga ponovo izdate?

- Već pet godina čitateljke me pitaju gde mogu da kupe moj prvi roman Kao leto. Nikada ne čitam svoje knjige kada izađu iz štampe i bio mi je napor da pročitam svoj prvi roman, ličilo mi je na samoljublje. Kada sam se naterala, shvatila sam da taj roman koji sam pisala pre 15 godina ima savršenu ljubavnu priču i dosadne delove koji se tiču političkog i društvenog konteksta devedesetih. Tadašnji urednik romana insistirao je na tome. Sada sam kliknula na delete i nezanimljive delove odstranila, a ljubavnu priču dopunila i napisala pravu melodramu.

Story: Šta vam je bila inspiracija i koliko vam je bilo teško da sada sa ove vremenske distance dopunite sadržaj?

- Bilo mi je lako jer moja glavna junakinja Lola, baš kao i svaka devojka i žena kada je zaljubljena, strahuje da će ispasti naivna i smešna, ne shvata da li su noćni susreti sa fatalnim i bogatim Danilom strast ili njegov dokaz sebi da je može imati kada poželi. Moja Lola, koja je dobila ime po Loli Novaković jer je njena mama volela pesmu Kap veselja, tek u zrelim godinama shvata da je mladost onaj period života koji provedeš pre nego što pomisliš kako je došlo vreme da posetiš psihologa. Roman Kao leto govori o tom periodu života, o vremenu koje je potrebno da svaka od nas promeni kod sebe sve što čini da ono što nema bude važnije od onog što ima. Mnoge od nas svoju prvu ljubav u snovima vole strasnije nego bilo kog drugog koji nam kasnije i ostvari poneki san i takve žene mnogo će voleti moj roman Kao leto, a naročito one koje su napustile Srbiju i sada žive u Londonu, Parizu, na Novom Zelandu...

Razgovarala: Ksenija Konić 

Nastavak na Story...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Story. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Story. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.