Izvor: Politika, 06.Feb.2011, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Verujem u domaće vaspitanje
Zaljubljen u tradicionalne vrednosti koje se decenijama potiskuju popularni glumac želeo bi da se iskreno vratimo našim svetinjama, zemlji i seljaku, umesto što negujemo pomodarstvo
Tanasije Uzunović radi kao nikad. Ima ga na televiziji, pozorištu, glumi u Glembajevima za Atelje 212. Ekipa je, kaže, izvanredna, režira Jagoš Marković, igraju Anica Dobra, Svetozar Cvetković... jaka glumačka postava, koju nije lako ni sakupiti, pa su i probe bile retke… ali nije smetalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se dobro završi posao. Otkako ga je Siniša Kovačević pozvao da u Narodnom pozorištu igra u Velikoj drami, mnogo radi i za nacionalni teatar, trenutno ga ima u četiri predstave.
Za širu publiku on je pre svega Rajko Malešević u televizijskoj seriji „Moj rođak sa sela”. Igrao je i u „Mirisu kiše na Balkanu”, ali zbog zauzetosti – malu ulogu
– Žao mi je zbog toga, „Miris kiše...” je na neki način moja tematika iz detinjstva. Odrastao sam u Nišu, a jevrejska porodica je bila u komšiluku, u kući Đorđa Uzunovića, brata moga pradede, to je bilo njegovo imanje. Družio sam se s njima, vezani su za moje detinjstvo, a relativno dobro poznajem i njihov način života – priča Tanasije.
Kasnije je u pozorištu u Nišu upoznao Eugena Verbera, našeg filmskog epizodistu.
– Jedan izuzetan intelektualac od koga sam mnogo naučio. Jevreji su žilav, pametan narod. Ne znam da li bi neka druga nacija opstala da je bila na njihovom mestu. Oni brinu jedni o drugima, a mi smo izgubili naše uzore, svetinje, naša verovanja. Ne znamo gde smo, kaže rezignirano.
Sve ispočetka
Rajka Maleševića igra kao oštroumnog i visprenog, gospodstvenog seljaka, domaćina koji voli zemlju i porodicu (i uporno odbija da sinu Drakčetu, koji misli samo na sebe, prepiše imanje). Gradio je lik sećajući se čoveka po imenu Mihailo kod kojeg je njegova majka kupovala med. Odlazio je kao dete na njegovo imanje iznad Belanovice i viđao ga uvek u čistoj beloj košulji, urednoj nošnji. Ljudi su tada nosili neke kultove u sebi, imali su odnos prema životu koji mi ne poznajemo, bilo je bitno ko je kakav, a ne gde živi.
Zagovara da se okrenemo zemlji, seljaku, radu, da sve počnemo ispočetka, jer evo šta se dešava
– Neke scene snimali smo u malinjaku koji je zapušten, pa smo maline kupovali. Ono na čemu možemo da zgrnemo velike pare mi smo to obezvredili, zato taj narod odlazi u velike gradove, na buvljake, da prodaje polovnu robu, kaže naš sagovornik.
Potiče iz ugledne i bogate predratne porodice koja se našla na udaru komunističkih vlasti, to se odrazilo i na njegov život, shvatanja i verovanja. Ne razume one koji sa nostalgijom gledaju na vreme samoupravnog socijalizma jer je to, kako kaže, odraz njihove sebičnosti. Da dođu u osam na posao a izađu u devet, da žive na čekovima bez pokrića, nezarađenim platama, i dugovima koje će i njihovi unuci otplaćivati.
Citira jedan izveštaj sa zasedanja Lige naroda 1937. godine u kojem se predviđa da u Srbiji nikad neće biti komunizma, jer Srbi vole zemlju, cene porodicu i veruju u Boga.
– Ali desilo se upravo suprotno i to zato što je Tito uklanjao ljude koji su bili vispreni, obračunao se sa intelektualcima i građanskom klasom. On je naneo veliko zlo Srbiji i rečenicom da nema više gospode i seljaka svi smo mi radnici. Biti gospodin to je kodeks, a biti seljak to je osnov društva. Moj otac Blagoje je govorio: „ ’Ajde što su nam uzeli imanje, ali što su ga upropastili? Neobrađena zemlja je greh od Boga” – naglašava.
Nova estetika
Iako je mogao da nasledi vile u Beogradu, do svoje prve imovine došao je tek osamdesetih godina i to zahvaljujući Donki Špiček, upravnici Doma pionira, koja je bila u stambenoj komisiji Televizije Beograd. Zauzela se da pomogne odmah čim je čula da je podstanar. Prvo je dobio potkrovlje u blizini hotela „Bristol” koji se tada gradio. Potkrovlje je trebalo renovirati a general Ljubičić nije dozvolio da se neko tu mota u blizini reprezentativnog vojnog objekta pa je sprečio radove. Tek posle nekoliko godina dozvolio je da se Uzunović useli u novobeogradski stan u vojnoj zgradi, za koju je arhitekta dobio nagradu, a s majstorima i dan-danas nešto popravlja.
Sad je u trećem braku i za svojih 68 godina ima mladu ćerku, osamnaestogodišnju Sofiju, koja ima smisla za jezike, informatiku, ali i glumu. Kojim putem će dalje tek treba da izabere. Rekao joj je da ne računa previše na njega, ako želi da postane glumica treba sama sebi da krči put, i ponosan je na nju što to i sama razume. Rekla mu je da ne želi da joj drugi gradi uspeh, ne želi nikoga da kopira. Prava Uzunovićeva!
Kako gleda na to što je sada u poodmaklim godinama, čini se, popularniji nego ikada ranije.
Danas radim više ne zbog drugačije političke klime, već prosto su došli neki novi ljudi, koji su doneli neku novu estetiku u koju sam se uklopio. Nema više političke stege, ali još ima onoga ko je ko i ko je s kim, neki ljudi koji su mi često smetali i danas su na pozicijama, ističe Uzunović.
Mnogo godina je prošlo, možda im više nije interesantno da mi smetaju, ali ako ih isprovociram nekom izjavom mogu to i danas da urade.
Tasko, kako ga od milja zovu, i ne pridaje previše značaja popularnosti , slavi, uspehu. Učio je od bardova i profesiju i ljudsku etiku. Citira Ljiljanu Krstić koja je prvo govorila studentima da raskrste sa slavom, scenama, zavesom. Gluma je težak, mučan i nepriznat posao....
– Trudim se da radim svoj posao i ne pridajem previše značaja popularnosti. Cenim domaće vaspitanje, verujte da je to jedan apsolut, koji otvara sva vrata – zaključuje naš sagovornik.
----------------------------------------------
Ugledna familija
O Uzunovićevim precima mogla bi se napisati knjiga, ili snimiti film. To je familija koja potiče od Uzun Stojana koji je vojevao još sa Karađorđem, ali Tanasije je dobio ime po pradedi koji je bio jedan od pokretača srpsko-turskog rata kada se Srbija proširila na još četiri nahije, u vreme kralja Milana. Na strani Srba borili su se i viđeni Rusi, pukovnik Rajevski i đeneral Černjajev.
Posle poraza turski aga je prodao Uzunovićevima imanje u Draževcu kod Aleksinca koje su otplaćivali do 1934. godine. O njemu se brinuo Tanasijev deda Jovan koji je bio agronom, a Jovanovog brata Nikolu, koji je u dva navrata bio predsednik vlade između dva rata, u politiku je uveo Pašić.
Posle rata sva imovina im je oduzeta uključujući i vilu na Dedinju koja je postala rezidencija američkog ambasadora.
-------------------------------------------------
Vojnička čast
Tanasijeva majka je rodom iz Belanovice koja se nalazi između Ljiga i Aranđelovca. Njen stric, Milovan Gavrilović, školovao se na Akademiji u u Francuskoj. Oženio se Polom, i s njom izrodio šestoro dece, ali se 1912. godine vratio u Srbiju i stavio na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Sa Stepinom armijom stigao je do Jedrena i kada je trebalo da se izvrši predaja Šukri-paša je zamolio da predaju grada obave na francuskom jeziku pa su pozvali Milovana. Ceremonijal nije bio nimalo prijatan za poraženog koji je trebalo da klekne i preda sablju pobedniku, ali Gavrilović je rekao da nije došao da ponizi protivnika, podigao je Šukri-pašu sa zemlje i nije želeo da mu uzme sablju čime mu je ukazao veliku čast.
U znak zahvalnosti Šukri-paša mu je poklonio sablju, dogled i revolver, koji su kasnije predati Vojnom muzeju.
--------------------------------------------------------
Karijera
Tanasije Uzunović je rođen u Nišu 1942. godine. Završio je Pozorišnu akademiju u klasi profesorke Ljiljane Krstić. Osim u pozorištu igrao je u preko 50 filmova i TV drama. Dobitnik je Sterijine nagrade i Oktobarske nagrade grada Beograda. Prvi film koji je snimio bio je „Koraci kroz maglu” Žorža Skrigina, potom su sledili: „Devojački most”, „Sablazan”, „Leptirica”, „Trener”, „Lager Niš”, „Prokleta je Amerika”, „Sabirni centar”… Retko je bio pozitivac, uglavnom je dobijao uloge Nemaca i domaćih izdajnika.
objavljeno: 06.02.2011.
