Izvor: Politika, 01.Dec.2014, 09:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Valter brani Čuburu
Za advokata Radoslava Laleta Vujadinovića, poznavaoca jednog od najčuvenijih kutaka Beograda, ovaj kraj je pun tajni, istorije i svetlosti koji traju
Odbranu Sarajeva Valter, ili Velimir Bata Živojinović, uvežbavao je na Učoburi. Ne verujete ili se samo pitate u kojem delu sveta se to mesto nalazi?
U Beogradu, na Vračaru. Na Čuburi čije ime Srbi nikad nisu umeli pravilno da izgovore u izvornom obliku, tada na ciganskom, sada na romskom jeziku: Učobura. Naziv >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za obično bure, u kojem doduše nije stanovao starogrčki mudrac Diogen.
Na istoj uzvisini rođeni Sarajlija i doživotni Čuburac, Momo Kapor izrekao je jednu od najdirljivijih ljubavnih rečenica: „Kada sam te video, stao mi je sat.” Prepričava se da ga je strina iz Hercegovine ovako opisala: „Kada bi naš Momo poludio, ništa mu se ne bi videlo.” Svi bestseleri su mu objavljeni u Zagrebu,u Beogradu mu nisu dozvolili da bude „laki pisac”.
A šta se desilo s „Vučićevom rupom”?
Ni na ovo pitanje nije nam uskratio odgovor Radoslav Lale Vujadinović u zanimljivoj knjizi s dva naslova „Krstaši, Čuburci”, za čije su sve žitelje, negdašnje i današnje, to imenice sa istim značenjem (sinonimi). Izvolite, birajte jedan po volji, uprkos jezikoslovcima koji će, u najmanju ruku, gotovo neprimetno podići bar jednu obrvu.
Na koricama oslikana trojica od nekoliko stotina junaka – Velimir Bata Živojinović, Dušan Duda Ivković i Dragan Gaga Nikolić.
Mnogi su se u nezaborav otisnuli pre nego što su ih u ovu skasku utisnuli.
Despot i Vučić
„Kada umorni putnik stane na zlatni vračarski breg i pogleda oko sebe – pred njim svuda pukne Čubura, kao zvezda Zornjača”, ispisuje početne redove poznati beogradski advokat. „Svaki velegrad, neki njegov deo, varoš, varošicu ili selo čine ljudi i ono što se vidi da su uradili i iza sebe ostavili. Ono što se ne vidi golim okom, to je duša koja lebdi svuda okolo, neuhvatljiva, smeštena u sećanju. Da nije sećanja izgubili bi se i duša i ljudi u neumitnom zaboravu.”
Za vrsnog poznavaoca jednog od svakako najčuvenijih kutaka srpske prestonice, „Čubura je puna tajni, istorije i svetlosti koji traju kroz vreme”, iako je sve do 1880. to bila pusta poljana koju je naselila grupa Roma pristiglih s Dorćola. Pokraj nekoliko srpskih kuća,prvi su svirali i gatali, drugi su orali i kopali. Društvena podela rada, zaustio bi Karl Marks.
Šetajući dokono, jedan od doseljenika naišao je na izvor vode, baš na mestu gde danas počinje Južni bulevar. Dokotrljao je veliko bure kojem je izvadio dno i zaštitio vrelo. Zvao se Miorad Vasić, kako je zapisao predratni novinar „Vremena” Sveta Milutinović. A bure ko bure, odvajkada se na romskom naziva – učobura.
I tako je nastala Čubura koja se sa svakim svojim stanovnikom i dogodovštinom neosetno seli u predanje. Neka zbivanja zabeležio je neumorni Nemac Feliks Kanic u dragocenom istorijskom svedočanstvu „Srbija, narod i običaji”, koji je u Beču pronašao jednu od najstarijih karti Beograda iz 15. stoleća. Jugoistočno od beogradske tvrđave i grada ubeleženo je prostrano vračarsko polje, a na sredini breg s Crkvom Svetog Nikole na vrhu. Kako je despot Stefan Lazarević odabrao gde da sagradi buduću bogomolju?
Jednog majskog jutra 1422. ili 1423. dok je sa svitom jahao ka Žrnovu, staroj utvrdi na Avali, učinilo mu se da se pred njim iznenada pomolila ogromna kupola, svetla i sjajna. Odlučio je da se zaustavi i otpočine na mestu današnjeg Hrama svetog Save, Narodne biblioteke i spomenika Karađorđu.
Četiri veka docnije, 1842. godine, tu je svoj pobednički šator razapeo gospodar Toma Vučić Perišić, pošto je na Metinom brdu porazio vojsku dva Obrenovića – mladog Mihaila i ostarelog gospodar Jevrema. Priča se da je pošao da pogleda jamu, iskopanu na ledini, u koju je bacao uhvaćene protivnike. Na izlasku iz logora sreo je starca koji ga je tako pogledao da mu je zastao dah.
– Opomeni se! – upozorio ga je starina koji se hitro udaljio.
Toma Vučić Perišić ga nije poslušao. Kažu da je na vlažnom podu u apsani povazdan sedeo po turski, klimao glavom i pokatkad izustio: „Opameti se!” Naprečac je oboleo od čudne stomačne boljke i umro.
Čuburski Tarzan
Početkom 19. stoleća u Beograd su počeli da pristižu stranci, uglavnom Nemci i Austrijanci, koji su Srbima pomagali u podizanju kuće s baštama i vinogradima. Useljeni u kućerke duž Čuburskog potoka, čak su stekli svoju gostionicu koja se, možda, zvala „Nemački car”. Izgrađena je na nad „Vučićevom rupom” ili „vračarskom jamom”, koja je tako pretvorena u podrum.
Dugo je Čubura bila načičkana brojnim znamenitim kafanama, u kojima su se okupljali „pesnici, zanatlije, boemi, seljaci s Kalenića i svi uživali ista prava – svako je mogao da govori štogod mu je bilo na pameti, samo ako bi bilo nekog ko bi ga slušao”. Nestajale su jedna za drugom („Stara Srbija”, „Sokolac”, „Kikevac”, „Mlava”, „Tabor”, „Trandafilović”, „Lovac”, „Vardar”, „Barajevo”, „Složna braća”, „Brodarska kasina”...) pred naletom užurbanih građevinara, sačuvao se nekako restoran „Kalenić”. Opštom građanskom pobunom Čuburci su jedino odbranili „Gradić Pejton”.
Na stranicama „Politike” Momo Kapor je davno zapisao: „Za one koji nisu iz Beograda treba napomenuti da je Kalenić pijaca najveća i najbogatija u gradu i da se nalazi na Čuburi. Stariji Beograđani zovu je još i Kalenića gumno.” Novovremeni neimari još nisu uklonili „svojevrsnu ambasadu sela u prestonici”, daleko je (i visoko) od „Beograda na vodi”.
„Kada se ulazi na pijacu od kafane ’Kalenić’, čovek kao da stiže na pramac Nojeve barke; tu se prodaju tek oštenjeni kučići rase čuburski lajatori, ptice pevačice, zečevi, golubovi prevrtači, ribe za akvarijum”, pripoveda Radoslav Lale Vujadinović. „Ma koliko živeo po svetu, nikako ne mogu da se naviknem na nelogično obilje supermarketa, u kojima usred januara uspevaju lubenice. Za nas je lubenica oduvek bila znak zrelog leta što zamire. Živeći uz Kalenića pijacu i na njoj, navikli smo se na prirodni ritam zrenja... Šta me se tiču decembarske trešnje u Njujorku? One me samo sujeverno lišavaju slatkog iščekivanja onih pravih, uz koje se, kada se prvi put jedu, obavezno zamisli želja koja će se sigurno ispuniti.”
A ko su sve bili Čuburci ili Krstaši?
Ni Onore de Balzak nije toliko junaka nanizao u svojim romanima, tako da se čitajući čubursku pripovest s razlogom nekoliko puta zapitate: Zar je moguće setiti se svih imena, prezimena i nadimaka? Kao da je Radoslav Lale Vujadinović ceo život posvetio pamćenju svojih drugova i poznanika, od kojih su se mnogi već preselili u uspomene.
Svojim čuburskim poreklom diče se (i dičili su se): Velimir Bata Živojinović, Dušan Duda Ivković, Dragan Gaga Nikolić, Zoran Hristić, Momo Kapor, Slobodan Marković (Libero Markoni), Olivera Katarina, Strahinja Straja Rodić, Jovan Ristić Rica, Dušan Prelević Prele, Rastislav Jović Kekec, Slobodan Piva Ivković, Miša Stojanović Crnogorac, Dragoslav Gane Mladenović, Nikola Tolja Tasić, Milan Radovanović Genga, Milan Rakočević Raf, Zvonko Vujić Voskar...
Za svakoga postoji poneka dosetka, ponajviše za najveću legendu, Velimira Batu Živojinovića, najžešćeg momka i nenadmašnog glumca: „Ej, mi smo Krstaši-Čuburci, sa nama nema zezanja!” Svojim stasom i podužom kosom, u malenim kupaćim gaćama koje će ubrzo biti preimenovane u „tarzanke”, drugarima je neodoljivo ličio na Džonija Vajsmilera u vreme prikazivanja „Tarzana”. Kao poslednji letač, naglavačke okrenut, skakao je s najviših grana u Savu kod „Šest topola”, mameći uzdahe divljenja među kupačima koji su se kao vrapci načičkali na obali. Uz neizbežan tarzanski krik, pre nego što bi kao koplje zaronio u vodu.
I danas kada ga pozovete na mobilni telefon, on će s druge strane čuti melodiju „To je Valter” (DasistWalter).
Drugoj velikoj zvezdi, Dragoslavu Nikoliću, greškom su skratili ime u odjavnoj špici TV serije „Dovoljno je ćutati”. I tako je ostalo. Novinari su iskopali da je igrao u četiri od deset najgledanijih srpskih filmova u proteklih sto godina.
Radoslav Lale Vujadinović je svoju knjigu posvetio ovoj dvojici velikana glumišta.
---------------------------------------------
Bata bio kočijaš
„Bata se nije stideo da priča da je, pre nego što je postao glumac, bio kočijaš kod Jove Rodića Sodadžije, Strajinog oca. Raznosio je po kafanama, ali i po kućama soda-vodu bez koje se nekad nije mogao zamisliti špricer, i to špediterom koji je vukao konj Raša, koga su Rodići voleli i smatrali članom porodice”, piše Radoslav Vujadinović.
---------------------------------------------
Dudini golubovi
Uoči prošlog Evropskog prvenstva u košarci u Litvaniji, Dušanu Dudi Ivkoviću desio se maler: na nebu iznad Srbije nestalo mu je, čak, 45 golubova visokoletača.
S pokojnim starijim bratom Slobodanom – Pivom, odavno se pročuo kao strastveni golubar.
---------------------------------------------
Ponoćni Libero
Najveći čuburski pesnik, Slobodan Marković Libero Markoni, navodi Radoslav Vujadinović, svraćao je u kafanu „Tabor” svakog dana oko ponoći, pošto bi pozatvarao sve usputne. Uvek su ga čekali Cigani i čim bi ga ugledali počinjali su da sviraju njegovu omiljenu pesmu „Što da umrem kad me stra’ od groblje”.
---------------------------------------------
Tulumbe u „Međedu”
Kada je preminuo Stevan Hristić, Zoran Hristić je bio student i na sahrani nosio veliki venac. Sutradan je u „Politici” pisalo: „Jedan je Hristić umro, drugi je došao.”
Položio je prijemni u Milanu, noću svirao po barovima, a danju išao na časove. „Nisam dugo izdržao! Sanjao sam tulumbe u ’Međedu’ i posle nekoliko meseci sam se vratio”, priznao je docnije ovaj srpski kompozitor.
---------------------------------------------
Nek idu Crnogorci
Dušan Prelević Prele, nezaboravni junak mjuzikla „Kosa”, jednom je došao kući i rekao majci: „Šta će pravom Beograđaninu škola? Nek tamo idu Crnogorci!” U trinaestoj je prigrlio čašicu, a ljubitelj kapljice, novinar Bogdan Tirnanić, nazvao ga je „prvoborcem šank linije”.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 01.12.2014.
