Izvor: Politika, 17.Nov.2014, 09:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Valcer za prolaznike
Iako profesor muzike, Danilo Anđelković zarađuje za život na korzoima Beograda, Beča, Dubrovnika, Trsta i Praga, svirajući na violini koju je nasledio od pradede
Ulični svirači su deo dekora svih velikih gradova, pa i Beograda. Knez Mihailova ulica, prestonički korzo, koju posebno tokom leta preplave turisti i Beograđani, radno je mesto violiniste Danila Anđelkovića. Na smeli korak, da katedru zameni uličnom scenom i popularizuje klasičnu muziku, odlučio se pre tri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine. Svojim nastupima pleni pažnju, mami osmehe, ali i poljupce u Italiji, Francuskoj, Češkoj, Austriji, Nemačkoj...
Kažemo osmeli, jer se kod nas još malo vrednuje ova vrsta javnog nastupa čija su preteča i istorijski uzori putujuće grupe umetnika – plesača, muzičara, akrobata koji su izvodili tačke na trgovima gradova Evrope tokom srednjeg veka, mada je zabave na ulici bilo od kada postoje gradovi, još u antičko doba. I onda i danas ulični svirači su začin svakodnevnoj gradskoj vrevi. Danilo Anđelković violinu svira srcem. Osvaja nastupom i šarmom. Elegantno je obučen, tako da se često dešava da prolaznici zastanu, a onda poneti njegovom muzikom i zaplešu ili zapevaju. Još se prepričava kako mu se, dok je svirao, pre pola godine, iz mase pridružio operski pevač Nenad Čiča, što je prisutne ostavilo bez daha, a ulicu „zatvorilo”.
Muzika gde i ljudi
– Kroz ovaj posao na najbolji način dolaze do izražaja moje osobine – objašnjava Danilo odluku da postane profesionalni ulični svirač.
– Muzika treba da bude tu gde su ljudi. Volim prisnost koju mi donosi nastup na ulici, iskrene emocije. Publika na ulici je stvarnija od one na koncertu. Ona ostaje tu onoliko koliko uspete da je zadržite, koliko ste zanimljivi. Njihova pažnja daje povratnu informaciju, i to je ono što motiviše, a sam događaj je rezultat uzajamne inspiracije. Redovno mu se dešavaju lepe stvari i mnogobrojna poznanstva. Važno mi je da ljude dirnem prijatnim zvukom, jer sam ih na taj način pridobio – priznaje neobični sagovornik i dodaje da dnevno svira dva-tri sata, retko duže, zato što ga fizički iscrpljuje više nego rad na građevini. To kaže jer je imao oba iskustva, s obzirom na to učestvovao i u zidanju porodične kuće.
Jedna stara violina
I sam instrument na kome svira, uz nasnimljenu orkestarsku pratnju, ima uzbudljivu istoriju.
– Violina je napravljena 1905. godine u Beču. Ostala mi je u nasleđe od pradede Danila Jankovića. Bio je popov sin, zato je mogao da dobiju držanu stipendiju i da studira veterinu u Francuskoj. Pošto je bio veterinar u vojsci je bio zadužen za kraljev konjički odred. Svirao je samouk, pisao pesme, ušao je čak i u antologiju, bio je pesnik. Pradeda je rođen 1878. a umro je kada su se povlačili preko Albanije u Prvom svetskom ratu 1915. godine. Njegova supruga, a moja prababa Anđelija, potekla je iz bogate trgovačke porodice Koste Mikića iz Paraćina, koji je imao sedam kćeri. Sve su školovane u Beču u dvogodišnjoj školi, učile su nemački, klavir, bonton... Anđelija je umrla u 105. godini, kada sam ja imao 12. Bila je u pravom smislu te reči – nobles i često mi je „ogovarala” muža kako je „svirao sa Ciganima”, nije mogla da razume njegovu potrebu za muzikom. Deda Ilija je rođen 1912. i nije svirao na violini, ali je ugravirao svoje ime na njoj – detaljno objašnjava.
Tamo gde je stao Danilo Janković nastavio je praunuk Danilo Anđelković. Bilo mu je pet godina kada je krenuo u muzičku školu.
– U početku sam svirao na violini „fabrikovanoj” u Čehoslovačkoj (preteča kineskih), za koju smo govorili da je „kanta” sa žicama. Da je u srednjoj muzičkoj školi nisam zamenio pravom, možda bi odustao ne otkrivši kolika je radost svirati – kaže naš sagovornik, dodajući da je njegov muzički ukus i životno opredeljenje formirano u domu gde se, zahvaljujući ocu Zoranu, profesoru matematike, redovno slušala klasična muzika, a kasnije džez i evergrin.
– Mama Bogdanka je završila srednju muzičku školu, ali sam od nje nasledio smisao za lepu reč. Ona je jedan od osnivača kluba „Mala ptica” i organizator književnih večeri. Mlađa sestra Emilija je pijanistkinja – objašnjava Danilo prisećajući se da je po završetku niže muzičke napravio pauzu od dve i po godine. Čak je i upisao srednju elektrotehničku školu, ali nije stigao dalje od prvog razreda.
– Presudan je bio koncert Stefana Milenkovića posle koga sam definitivno odlučio da je muzika ono čime želim da se bavim – podvlači.
Profesorove „unuke”
– Pradedina violina je sve vreme bila u našoj kući, polomljena, u nekoliko delova, u žutoj kesi na ormaru. U drugom razredu srednje škole odneo sam je majstoru i od tada se od nje ne odvajam. Nije ona ni izuzetno dobra, niti stara, rekao bih da je osrednja, studentska, meni bi odgovarala kvalitetnija, ali verujem da je mene čekala.
Upisao sam fakultet sa 23 godine u Kragujevcu, violu. Imao sam sjajnog profesora Dejana Mlađenovića. Kasnije sam se vratio violini zbog sviranja na ulici – ima prodorniji zvuk – vodi nas kroz svoju prošlost neobični muzičar.
Ćerka Lana, kojoj je sedam godina, ide u Muzičku školu „Stevan Mokranjac” kod Danilovog profesora Viktora Bajlera, a Sofija, kojoj je pet godina, ima „svoju” violinu i u svemu oponaša stariju sestru.
– Profesor kaže da su đaci kao deca, a deca učenika onda dođu kao „unuci”, što je moj slučaj – priča tata kroz osmeh.
– Radio sam kao profesor i u muzičkoj i u osnovnoj školi sve dok nisam otkrio uličnu scenu. Egzibicionista u meni je želeo među ljude i da privuče pažnju. Počeo sam u inostranstvu. U duhu uličnih svirača je da stalno menjaju mesto, tako da sam putovao Evropom. Tek posle godinu dana sviranja u Trstu, Ljubljani, Dubrovniku, Beču usudio sam se da stanem na pločnik Beograda. Ispostavilo se da ovdašnji ljudi vole i prepoznaju ozbiljnu muziku – drago mu je.
Publici se predstavljao i u tandemu sa balerinom Alom, tadašnjom suprugom, koju je podržao da počne da se bavi baletom u njenoj 26. godini.
Nepisano je pravilo da ukoliko ulični izvođač skrene pažnju, kao nagradu za to što im je ulepšao taj trenutak, prolaznici spuste novac u kofer violine.
– U Francuskoj sam naučio da koristim šešir. Tek što sam došao u poznato letovalište Anesi, na istoimenom jezeru, gazda jednog restorana me je pozvao sa korzoa da sviram kod njega, ali ljudi nisu stavljali novac u moju kutiju. On me je ubedio da priđem od stola do stola i sam pokupim bakšiš jer se tako radi u zemlji galskih petlova, a za tu priliku mi je stavio u ruku svoju motociklističku kacigu. Bilo mi je u početku teško da to uradim. Sada znam da je to deo posla i ja kada bih slušao nekoga voleo bi da dođe do mene da bih mu dao novac – kaže violinista koji je po svemu sudeći svuda dobrodošao, jer je muzika koju svira svuda prepoznatljiva, prihvatljiva i razumljiva.
Slavica Berić
objavljeno: 17.11.2014.
