Izvor: Glas javnosti, 01.Okt.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vajar s motornom testerom!
Ono za šta su drugima potrebni dleto, čekić, sigurna ruka i oštro oko, Miladin Lekić (30), samouki vajar - drvorezbar iz sela Šljivovica na Zlatiboru, radi - motornom testerom! Miladinove skulpture danas već krase Mokru Goru i Kremna, njegovu Šljivovicu, odmorišta pored hotela, prostor ispred njegove galerije u Braneškom polju u Šljivovici, a sam drvorezbar, jedini vajar naivac na Zlatiboru a i šire koji koristi ovu tehniku, ne krije da je i sam, nekada, kad je počinjao, radio sa dletom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << čekićem i turpijom...
- Pre desetak godina i sam sam počeo, iz hobija, dletom da pravim duboreze. Video sam da mi dleto oduzima mnogo vremena, pa sam probao kako mi obrada drveta ide - motornom testerom. I, isprva je dobro krenulo, dan po dan, mesec po mesec, izveštio sam se u tom poslu, danas motorkom radim bezmalo kao dletom, i polako, hobi sam pretvorio u posao od koga danas živim - priča Miladin u svom ateljeu u Šljivovici, koji je prepun raznih figura i komada drveta.
Zlatiborski vajar naivac sa motornom testerom u rukama ne krije da tokom školovanja, sem što je lepo crtao, nije imao nekog velikog dodira sa umetnošću. Izučio je automehaničarski zanat, počeo za život da zarađuje u prljavom kanalu, dve godine je popravljao kojekakve krševe, a onda mu je sve to dojadilo, pa se preselio u stolarsku radionicu. Dok je čekao da iskrsne neki drugi posao, dane je provodio sa dletom u rukama, iz dana u dan pomerao je granice do kojih je išao, isprva su to bili samo sitni detalji, a ubrzo je uspeo da izrezbari prvu figuru...
- Sećam se da sam u dvorištu našao panj koji me je što sam ga duže gledao sve više podsećao na lava. Uzeo sam dleto koje se zateklo u kući, radio oko panja i panj pretvorio u figuru lava. Taj prvi rad i dan-danas čuvam, on nije na prodaju - veli Miladin.
Kad je posao krenuo, kada su ispod njegovog dleta i čekića nikli prvi drveni Zlatiborci, koščati, pod šajkačama i gunjevima, sa tojagama u šakama, zabrađene seljanke, isprobao je da ono što je do tada radio dletom izrezbari motorkom, pa mu je i to krenulo od ruke... Letos je u Braneškom polju, tik uz put koji vodi ka Kremnima i Mokroj Gori i dalje ka Bosni, otvorio izložbeno-prodajnu galeriju...
- Sve dok se neki moji radovi nisu pojavili na izložbama, dok prve skulpture nisam prodao, u selu su me gledali kao čistu - dangubu. Mislili su da sam zaludan čovek koji, eto tako, krade bogu dane... Posle, sem mojih komšija, najbliže rodbine, u radionicu su počeli navraćati i turisti, oni koji su moje skulpture negde videli, počeo sam svoje radove izlagati po sajmovima turizma i nameštaja, neke i u umetničkim prostorima, kritičari su počeli da me tapšu po ramenima - prepričava Miladin svoju skulptorsku karijeru, koja je sve manje čisto amaterska.
NJegove skulpture, od minijatura do radova koji predstavljaju stare Zlatiborce u prirodnoj veličini, danas su stigle širom Srbije, neke čak i do Amerike. Miladin kaže da veliku većinu posla oko skulptura završava motornom testerom, dleto koristi samo za finalne radove... Najčešće koristi orahovo drvo, ono je, veli, najčvršće, najpogodnije za obradu, neće da puca, a ima i najlepšu boju, sem orahovine i dudovinu, hrastovinu, borovinu...
- Iskreno, najviše volim da radim motive srpskih seljaka. Javlja mi se sve više ljudi koji svoj životni, radni prostor žele da oplemene nekim od mojih radova - kaže ovaj neobični Zlatiborac sa istinskom umetničkom žicom u svojim rukama.
