Izvor: Mondo, 14.Maj.2019, 08:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VTO: Sve o donaciji reproduktivnih ćelija i embriona
U Srbiji je konačno zakonski regulisana donacija reproduktivnih ćelija i embriona. Šta to podrazumeva, kakva je procedura, ko može da poklanja jajne i semene ćelije onima kojima je to jedini način da postanu roditelji? Evo odgovora.
U Srbiji je novi Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji konačno dobio i neophodne prateće pravilnike. Šta je "donacija reproduktivnih ćelija", a šta "donacija embriona", ko može da poklanja jajne ćelije i spermatozoide onima kojima >> Pročitaj celu vest na sajtu Mondo << je to jedini način da postanu roditelji i kakva je procedura, raspitali smo se na pravom mestu.
Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje donet još 2017. godine konačno je krajem aprila dopunjen neophodnim Pravilnicima, koji su i u Srbiji omogućili donacije reproduktivnih ćelija ili embriona.
Veliko olakšanje za parove kojima je donacija jedini način da postanu roditelji, koji više neće morati da odlaze u inostranstvo da bi pokušali da dobiju bebu. I veliki broj "otvorenih pitanja" i "nedoumica" uglavnom za one koji imaju maglovitu predstavu o tome šta je uopšte vantelesna oplodnja.
Ali, da krenemo redom. O novim pravilnicima i o tome šta tačno podrazumeva donacija reproduktivnih ćelija, ali i zašto ne bi trebalo da iko bude zabrinut zbog "genetskog inženjeringa", razgovarali smo sa Sandrom Jovanović, predsednicom Udruženja "Šansa za roditeljstvo"kojem možemo da pripišemo dobar deo zasluga za to što naš zakon (konačno) uzima u obzir i ljude kojima je donacija jedina šansa da ikada budu roditelji.
Donacija podrazumeva primanje doniranog reproduktivnog materijala koji se koristi u procesu vantelesne oplodnje, što znači da paru može biti potrebna donirana jajna ćelija, doniran spermatozoid ili doniran embrion.
Ukoliko žena nema svojih reproduktivnih ćelija, za oplodnju se koriste jajne ćelije donatorke, ukoliko muškarac nema svojih spermatozoida, koriste se donirani spermatozoidi, a ukoliko par nema ni jajnih ćelija ni spermatozoida, koriste se donirani embrioni.
Novi Zakon dozvoljava poklanjanje, tojest darivanje reproduktivnih ćelija ili embriona paru koji nije u mogućnosti da ima svoje reproduktivne ćelije ili embrione, što u stvari znači da je dozvoljeno preko Banke reproduktivnih ćelija donirati reproduktivne ćelije i embrione.
Striktno je zabranjeno nuđenje semenih ćelija, jajnih ćelija i embriona radi sticanja bilo kakve koristi.
"Zakon o lečenju neplodnosti biomedicinski potpomognutom oplodnjom od 2017. godine kad je stupio na snagu 'čekao' je prateće pravilnike, koje smo konačno i dobili 20. aprila. Podzakonskim aktima sada je regulisano kako se može vršiti donacija reproduktivnih ćelija /jajnih ćelija i spermatozoida/, ko može da bude donor, ko može da koristi donirani materijal, koje sve analize moraju da urade potencijalni donori, ali i šta klinike na kojima će biti moguće sprovođenje ovih procedura moraju da imaju od opreme, između ostalog", objašnjava za MONDO Sandra Jovanović.
Ovim pravilnicima definisan je pojam "banki reproduktivnih ćelija i embriona" i iako ljudi to najčešće zamišljaju kao neku zgradu u kojoj se čuvaju uzorci, u pitanju je zapravo državni registar koji će voditi evidenciju o svakoj reproduktivnoj ćeliji i svakom embrionu, koji će moći da se čuvaju u klinikama u kojima za to postoje uslovi.
"Pravilnikom je predviđeno da će donori svoje uzorke davati u klinikama za vantelesnu oplodnju koje će biti u tom državnom registru. Nakon čitavog niza analiza, kojima će se proveravati da li je osoba pogodan donor (testovi na nasledna oboljenja, zarazne bolesti…), i uz poštovanje starosne granice koja je kod nas za žene 34, a za muškarce 40 godina, biće određivano da li osoba koja to želi uopšte može da donira svoj reproduktivni materijal.
Kada je potrebna donacija?
Žena nema svoje jajne ćelije i koristi ćelije donatorke za oplodnju uz partnerove spermatozoide kako bi ostvarila trudnoću; Muškarac nema svoje spermatozoide i koristi spermatozoide donatora za oplodnju jajne ćelije partnerke; Ni muškarac ni žena nemaju svoje reproduktivne ćelije, te koriste donirani embrion.
Ukoliko se ovi uslovi ispune, uzorci će biti proveravani od strane embriologa, koji će davati "konačnu reč" o tome da li je donirani materijal dobar za oplodnju ili ne.
"Kada se sve te analize završe, donirani materijal čuvaće se na klinikama koje za to imaju uslove, ali će morati da se prijavljuje državnom registru, odnosno banci reproduktivnih ćelija, i predviđeno je da se u svakom trenutku zna koliko ima doniranih ćelija i koliko embriona", objašnjava Sandra Jovanović.
U Srbiji je dozvoljena isključivo anonimna donacija.
Podaci o donorima će biti vođeni, ali sama donacija biće u potpunosti anonimna. Neće postojati podaci o imenu i prezimenu donora, već samo podaci o boji kose, očiju, kože i krvnoj grupi, i to će biti jedini podaci koji će biti "vidljivi" primaocu.
"Dakle primalac neće znati apsolutno ništa o davaocu, kao što ni davaoci neće znati ništa o primaocima. To je jedna važna stvar. I druga, bitno je istaći da je zakonom definisano da jedan davalac ide na jednog primaoca."
To bi trebalo da "umiri" one koji smatraju da je donacija etički problematična po bilo kom osnovu.
"Ovo znači da vi kad dajete reproduktivnu ćeliju, jajnu ćeliju dakle, ili spermatozoid, vi je dajete isključivo jednoj osobi, ili ukoliko je u pitanju donirani embrion, jednom paru.
Reproduktivne ćelije jednog davaoca ne mogu da odu kod nekoliko parova u postupku vantelesne oplodnje, i samim tim nije moguće da vi imate potencijalno neograničen broj polubraće ili polusestara. Jedan par, dakle, prima reproduktivne ćelije samo od jednog donora", objašnjava Sandra Jovanović.
Ukoliko par kojem je reproduktivni materijal doniran ne dobije dete, onda se taj materijal može davati drugom paru, ali u slučaju da dobije dete, nastavlja se samo ta ista linija. Dakle, ako par koji je donacijom dobio dete želi još dece, može se koristiti taj materijal, ali ako oni ne žele više dece, eventualni preostali materijal se uništava.
MONDO TEMA: Kako izgleda jedna procedura vantelesne oplodnje
Procedura kroz koju prolazi donorka jajnih ćelija, nakon što je prošla sve neophodne testove, liči na onu kroz koju žena prolazi tokom procesa vantelesne oplodnje. Donorka ide na ultazvuk, prima stimulaciju, prati se rast jajnih ćelija, i u pravom trenutku radi se aspiracija.
U slučajevima donacije, izbegava se jaka stimulacija, jer su u piranju zdrave žene, mlade, i nije neophodna invazivna stimulacija, čime se smanjuje i rizik od hiperstimulacije jajnika.
Ko može da donira jajne ćelije?
Davalac jajnih ćelija je žena čije se jajne ćelije koriste za oplodnju duge žene, a može biti i žena koja je prolazila procedure vantelesne oplodnje i ima višak jajnih ćelija i želi da ih daruje. Svakako, žena mora da u pisanoj formi da pristanak za ovu proceduru i darivanje.
Koji bi motiv mogao da bude da se neko upusti u donaciju, da prolazi kroz sve to da bi pomogao nepoznatim ljudima?
"Prvi motiv morao bi da bude altruizam, kao i društvena odgovornost prema parovima koji nemaju dece. I naš zakon kaže da reproduktivne ćelije i embrioni mogu samo pokloniti bez nadoknade.
Većina zakona u Evropi kaže isto to, ali u većini zemalja u Evropi donori ipak primaju neku nadoknadu za to što rade.
Ta nadoknada je uglavnom toliko da pokriva odsustvo s posla, znači, koliko dana donorka ne može da ide na posao se refundira, i ukoliko je potrebno, nadomeste se i putni troškovi. To nadoknađuje klinika, u našem slučaju videćemo kako će to biti regulisano.
Od zemlje do zemlje, visina tog iznosa se razlikuje, ali ni u jednom slučaju nije u pitanju klasična nadoknada za samu činjenicu da osoba donira reproduktivne ćelije.
Što se situacije u našoj zemlji tiče, nadamo se da će to biti rešeno na sličan način, jer ako se budemo oslanjali na to da će donatorke biti žene koje prolaze kroz proces vantelesne oplodnje, pa recimo dobiju više jajnih ćelija, vrlo je verovatno da neće biti baš previše doniranih ćelija.
Jer, te žene neće olako davati svoj reproduktivni materijal jer se već leče, dugo iščekuju trudnoću, tako da će se teže odlučivati na to. Nadamo se da ćemo imati i donorke koje neće biti iz procesa vantelesne oplodnje", objašnjava Sandra Jovanović.
Ko može da bude davalac semenih ćelija?
Davalac semenih ćelija je muškarac čije se semene ćelije upotrebljavaju za oplodnju žene koja nije njegova supruga, odnosno vanbračna partnerka. Davalac semenih ćelija mora u pisanoj formi dati pristanak za darivanje.
"Verovatno je da će biti i žena koje su u procesu vantelesne, koje će se odlučiti da daju svoje ćelije, ali ne bih se baš toliko oslanjala na to. Uz to, treba imati u vidu da su to ljudi koji su prolazili kroz probleme, ili imaju problem sa neplodnošću generalno, tako da te jajne ćelije su verovatno starije… A zakon kaže da žena donorka treba da bude mlađa od 34 godine. Koji je to procenat žena u Srbiji koje prolaze vantelesnu do 34. godine, a da su pritom sasvim zdrave i raspoložene da poklone svoje jajne ćelije… To bi bio prilično mali broj."
Kako se to onda rešava?
"Ukoliko se u zemlji ne nađe za konkretan par donorska ćelija, moguće je uvesti ih, ali to ne ide baš tako kao 'uvoz-izvoz'. Predviđeno je da ukoliko za konkretan par u zemlji ne postoji odgovarajući donor, onda Uprava za biomedicinu za taj konkretan slučaj potražuje direktno od neke strane banke reproduktivni materijal. Ali, to ide bukvalno tako, za pojedinačan slučaj se odlučuje da li će se uvesti ta ćelija ili ne", kaže ona.
Što se tiče izvoza, zakon dozvoljava i izvoz reproduktivnih ćelija, ali ono što ne može da se uvozi i izvozi su embrioni.
Dakle, embrioni koji su dobijeni vantelesnom oplodnjom ne mogu da se uvoze ili izvoze ni pod kakvim uslovima.
MONDO TEMA: Kako "preživeti" vantelesnu oplodnju Foto: Guliver/Getty images, doble-d
Donacija embriona
Embrioni kod nas po zakonu ne mogu da se kreiraju. Dakle, od dve donatorske ćelije nije dozvoljeno ni pod kakvim uslovima kreirati embrion.
Ako je žena davala nekad jajnu ćeliju, a neki muškarac spermatozoide, kao donatori, klinike po zakonu ne smeju da kreiraju embrione od njihova dva materijala.
Ali, parovi koji prolaze kroz proceduru vantelesne oplodnje, i kojima ostane višak embriona, mogu da doniraju embrion, tako što će se odreći prava nad nekim brojem embriona. Naravno, i ovo se radi bez nadoknade.
"U našoj zemlji, embrioni jedino mogu da budu dati nekome iz altruizma, i to isključivo embrioni koji su ostavljeni od strane para koji je prolazio kroz proces vantelesne oplodnje.
To je jedini način. E sad, koji će broj parova biti koji su prolazili kroz proces vantelesne oplodnje i koji će biti spremni da se odreknu nekog broja embriona, to je već drugo pitanje. Ali, i to će pokazati praksa, kad ovaj Pravilnik zaživi.
Par koji bi se eventualno odrekao nekog embriona, morao bi da potpiše saglasnost, i to bi i muškarac i žena morali da potpišu tu saglasnost, da bi embrion mogao da bude doniran.
Ukoliko se ti svi uslovi ispune, par kojem je donacija potrebna će moći da iskoristi taj embrion, ali i u ovom slučaju je donacija apsolutno anonimna, bez načina da par koji prima embrion sazna ko je donor, ili da donor sazna ko je dobio poklonjeni embrion", objašnjava Sandra.
Kako će biti rešeno to, da li će se voditi računa da donor i primalac ne budu iz istog grada?
"Mi smo mala zemlja, ali državni registar bi trebalo da vodi računa o tome, iako to nije strogo definisano zakonom.
Ipak, treba imati u vidu da je vrlo, vrlo mali broj parova kojima je potrebna donacija embriona. U najvećem broju slučajeva, potrebna je donacija ili jajne ćelije ili spermatozoida.
Praksa će pokazati kako će to biti rešavano kad ovaj novi zakon i prateći pravilnici počnu da se primenjuju.
Nerealno je očekivati da sad kad smo dobili pravilnik 'od ponedeljka' počne da se radi donacija. Potrebno je da prođe vreme, pa će se videti kakva će biti konkretna rešenja.
Još se ne zna ni da li će država, odnosno RFZO pokrivati troškove procedura koje uključuju donaciju reproduktivnih ćelija i embriona. Ali, nadamo se da će Fond pokrivati bar deo troškova i ovakvih procedura."
Nema razloga da strane klinike budu "prvi izbor" parova
Ovde je važno napomenuti još jednu stvar, koja se tiče generalno "uspešnosti procesa vantelesne oplodnje" kod nas i u inostranstvu.
Ukoliko se spremate za proceduru vantelesne oplodnje, trebalo bi da znate da klinike u inostranstvu nisu uspešnije od klinika u našoj zemlji. Protokoli koji se primenjuju su standardni, prilagođeni konkretnim slučajevima. Prag, Solun, Slovenija… nisu mesta na kojima čarolijom lekari rešavaju sve probleme, odakle se parovi vraćaju sa toliko željenom bebom. I svim tim pričama koje čujete o parovima koji su toliko puta neuspešno pokušali da dobiju dete, a onda otišli u Prag, Solun… i uspeli nedostaje, najčešće, jedan važan detalj: tamo su procedure rađene uz donaciju. A o tome se nerado, teško i retko priča, iz relativno razumljivih razloga. Ta tema je delikatna. Ljudima je teško da o tome govore.
Ali, ako ste tek na početku puta ka bebi koju toliko želite, imajte i to u vidu. I ako vaš slučaj nije takakv da vam je donacija neophodna, razmotrite mogućnosti koje vam se pružaju u našim klinikama.
Zbog donacije ljudi su iz Srbije odlazili u inostranstvo i tamo su plaćali celu proceduru, i vantelesnu oplodnju i donaciju. Plaćaju su i put i smeštaj… Cene za vantelesnu oplodnju uz donaciju u inostranstvu su između četiri i šest hiljada evra. Ali, šta je uključeno u tu cenu razlikuje se od klinike do klinike. Neke klinike garantuju određeni broj jajnih ćelija, neke broj embriona, i to u stadijumu blastociste.
"Kako će kod nas biti, tek treba da vidimo, ali ono što je dobar prvi korak je da je ta mogućnost sada predviđena zakonom i regulisana odgovarajućim podzakonskim aktima, a sledeće bi bilo da imamo donore, jer bez njih ne možemo ni da počnemo tu priču", kaže Sandra Jovanović.
Da li srodnici mogu da budu donori?
"To često ljudi pitaju, da li sad mogu da dovedem sestru ili prijateljicu, ili prijatelja i da ona ili on doniraju za mene ćelije. Zakon ne predviđa takvu mogućnost. Vi možete da dovedete osobu koja bi eventualno donirana reproduktivni materijal, ali ne vama konkretno, već generalno nekome kome je donacija potrebna, ukoliko prođe sve testove koji su zakonom predviđeni."
Jedna osoba može biti donor samo jednom paru
Jedna osoba (muškarac ili žena) može da bude donor samo jednom paru. I ukoliko taj par dobije dete iz procesa vantelesne oplodnje uz korišćenje donorskog materijala, ta osoba nikada više ne može da bude donor.
Ukoliko iz nekog razloga par kojem je doniran reproduktivni materijal ne dobije dete, dakle, proces bude neuspešan, donirani materijal može se dati nekom drugom paru.
Isto važi i za donaciju embriona, jedan par može embrione da da jednom paru, anonimno naravno, i nikome više.
Zbog toga je jako važno da se formira državni registar, tako da se prati svaka reproduktivna ćelija, svaki embrion i svaki postupak u kojima su oni korišćeni. Od samog početka, mora se voditi računa o svakoj ćeliji i o svakom embrionu, da bi taj sistem dugoročno bio održiv.
A što se plaćanja tiče… Ukratko, o plaćanju se još ne zna ništa.
"Tek kad ovi pravilnici zažive će se znati da li će i u kom procentu RFZO pokrivati ove procedure. Ono što se trenutno, pre svega ovoga nameće je ko će plaćati analize koje moraju da urade osobe koje se odluče da doniraju svoje jajne ćelije ili spermatozoide. Vi ne možete da očekujete od ljudi koji iz plemenitih pobuda odluče da urade tako nešto da stoje u redovima, jure se sa lekarima oko gomile uputa, da čekaju na šalterima u radno vreme…
Dakle, mora se naći način da se te analize potencijalnim donorima rade prvo besplatno, a drugo na jednom mestu, bez čekanja i redova. I moram priznati da me taj deo prilično brine. Jer koliko god da neko ima dobru volju, ako doživi da ga vrate sa šaltera jer mu fali jedan uput, ta dobra volja će vrlo brzo iščileti", kaže Sandra Jovanović.
Ipak, bez obzira na ove nedoumice finansijske i donekle organizacione prirode, donošenje ovog Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, a sada i neophodnih pratećih pravilnika svakako je veliki korak. I zrno nade za one kojima je ovo jedini način da postanu roditelji.
Vantelesna oplodnja: Čuvanje embriona i u "Frontu"Gornja granica za VTO o trošku države - 42 godineUz knjižicu na vantelesnu kod privatnikaZamrzavanje embriona i o trošku države
.jpg)
