Izvor: Glas javnosti, 25.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Užička majka hrabrost
Da negde u svetu postoji orden za majku hrabrost, Milka Mitrašinović iz Užica prva je kojoj bi ga trebalo dati. NJena borba da obezbedi imalo pristojan život i pomogne svojim dečacima, teško obolelim sinovima, ne traje mesec ili dva, godinu ili tri, nego, bez prestanka, bez minuta odmora i predaha, ravno dvadeset i dve godine, dan i noć.
- Za te 22 godine, svaki dan sto puta im priđem a ne mogu da im pomognem. Dođe mi često, prekrstim se, pa se pomolim Bogu da nas uzme, ali sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << troje... Hiljadama puta sednem među njih, gledam ih i pitam Boga što nas jednom ne uzme, zar mu nije dosta naše muke - kaže Milka.
Sedne onda na krevet i plače. Sa jedne strane stariji sin Radoš u kolicima, sa druge dve godine mlađi Marko u fotelji. Obojica boluju od gotovo istovetnih teških, neizlečivih bolesti - od cerebralne paralize i od epilepsije - sindrom vest, najtežeg mogućeg oblika.
- Sirotinju nešto kad pogađa, onda mora biti najtežeg oblika - kaže Milka. Marko ne može da izgovori nijednu reč, Radoš uz veliki napor tek par. Obojica su vezana za krevet i kolica od dana kad su se rodili...
- Marko ima napade epilepsije bar dva puta dnevno... Mogu samo da gledam i čupam kosu sa glave, tu pomoći nema. Radoš, srećom, ređe, dva puta godišnje - opisuje Milka tešku nevolju koja je prati od rođenja sinova.
Sa obojicom je, kaže, trudnoća išla normalno, i porođaji su prošli u redu, tek posle, videla je da sa dečacima nešto nije kako valja.
Iz sela u stančić
- Kad smo shvatili šta se dešava sa Radošem, suprug Čedo i ja obišli smo silu lekara, prošli ispitivanja a jedino naše pitanje bilo je smemo li da imamo još dece, postoji li opasnost da se i drugo dete rodi sa istom bolešću. Tada je utvrđeno da smo zdravi, lekari su mi čak i preporučili da rodim drugo dete, rodila sam Marka i sve se isto desilo - opisuje Milka dalje tešku životnu drame svoje porodice.
Posle rođenja dečaka, život Milke i njenog supruga Čeda polako se pretvarao u pakao. Iz sela su se preselili u stančić koji je Čedo dobio od preduzeća, mali, neudoban, petnaest godina Milka se, kaže, ujutru budila sa istim pitanjem Svevišnjem - Bože, šta smo ti nas četvoro učinili, što nas jednom ne uzmeš...
- Bože gospode, koliko sam suza prolila oko njih i nad njima, presvlačim ih a one samo kaplju, za more bi ih imalo... Srećom, posle, a dosta je pomogao tadašnji predsednik opštine Mire Martić, i hvala mu do neba, preselili smo se u bolji stan u naselju Carina, ali osam godina bezuspešno pokušavamo da ga sa opštinom zamenimo za naš stančić u Krčagovu. Džaba, i dalje je taj stan opštinski - priča Milka.
Suprug Čedo, radnik „Puteva“, uglavnom je na terenu. Radi i dan i noć da bi obezbedio novca za izdržavanje porodice.
DVE DECENIJE TUGE
U stančiću Mitrašinovića život dve decenije ispisuje tešku dramu. Kad joj dođe da kuka iz glasa, Milka izađe na ulicu, sačeka prvu komšinicu pa je zovne da zajedno piju kafu i da se razgovara. Ostatak vremena je uz dečake, treba ih nahraniti, okupati, a oni - čitavi ljudi. Radoš voli da sluša trubače, Marko je u svom svetu...
- Ja znam da oni žive od naše pažnje i ljubavi, ni od čega drugog, zato ću ih i paziti dok budem mogla, a ostalo je u Božjoj ruci. Čujem uveče, ponekad, Čeda kad zavapi u hodniku - Bože, šta smo ti zgrešili, i tada mi je najteže. A opet, bude mi lakše kad se sa terena javi telefonom, a Marko samo što ne iskoči iz stolice kad čuje očev glas, ili kad Čedo dođe kući, pa im počne tepati - gde je moj Marko, gde je moj Radoš, gde su moji sinovi - kaže Milka i gorko zaplače nad svom svojom tugom koja je prati već dve decenije.
vi koji kukate na sve i svasta a citate ovo,odstampajte ovaj tekst i zakacite na zid pa svaki put kada vam daodje da iz obesti kukate na svoju sudbinu,da vam je pred ocima...
