Izvor: Politika, 12.Avg.2015, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ukoričeni razgovori
Novinar i pisac, autor emisije „Gost Drugog programa” i edicije „Odgovori” koja trenutno broji 205 knjiga, govori o svom „osvajanju” Valjeva, susretu sa Desankom Maksimović, prepisci sa Miroslavom Krležom, kako je uz „pomoć” fisije pridobio poverenje velikog naučnika, ali i o tome zašto je ovih dana morao da kupi sopstvenu knjigu
Miloš nas je čekao u bašti restorana „Kolarac”. Slušajući pitanje na koje ovog puta on treba da odgovori, punio je lagano >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << duvanom svoju lulu.
– Rođen sam 1936. godine u Podgorini, u Gornjoj Bukovici. I dugo je moj svet bila samo Bukovica, odnosno školska zgrada. I u njoj moji roditelji Milena i Miodrag, učitelji, starija sestra Olivera, kao i crkva, reka, tačnije rečica pored nje.Naučio sam da čitam pre polaska u školu, jer su me roditelji vodili na školske časove, posebno u toku zime, pošto su učionice bile dobro grejane – vraća se nakratko u neke davne godine.
– Pred Drugi svetski rat sam sa roditeljima prvi put konjskim kolima stigao u Valjevo. Nameravali su da kupe kuću i da se tu presele. Dočekao sam dugo iščekivan dan da vidim stanicu i voz. Prvi put sam bio i u bioskopu. U jednom trenutku, na platnu se pojavio voz, koji se kretao prema nama. Uplašio sam se i počeo da plačem – priseća se naš sagovornik predratnih godina.
– Za vreme okupacije nismo išli u Valjevo. U toku rata moj otac je nestao, a mama je premeštena u Donju Kamenicu. Tu sam upoznao i Desanku Maksimović. Njena sestra bila je učiteljica u jednom podgorskom selu. Kako je jedini autobus za Loznicu išao preko Kamenice, ta mamina koleginica uvek je spavala kod nas. Poklonila mi je knjigu pesama i rekla: „Od moje sestre”. Znao sam za tu pesnikinju, mama nam je govorila njene stihove. Jednog proleća mama je saopštila da ćemo ugostiti Desanku. „Zar je ona živa?”, pitao sam. „Rekla si da je u školskoj lektiri. Mislio sam da su u lektiri samo mrtvi pesnici!” I Desanka je, sa sestrom, došla kod nas. Te večeri bilo je posebno, svečano – ne zaboravlja Miloš.
U Kamenici je završio tri razreda progimnazije. Školovanje je nastavio u Valjevu u tadašnjoj Drugoj gimnaziji. Razredni starešina mu je bila profesorka francuskog jezika Draga Atanacković, a pamti i školske drugove Leku Mitrovića, kasnije veoma uticajnu privrednu i političku ličnost, i Miću Timotića, koji je bio najbolji u klasi Vojne akademije i imao zapaženu vojnu karijeru.
– Prvog dana me je u Gimnaziju odvela sestra, sledećeg sam samouvereno krenuo sam. Morao sam usput da pitam kojim putem, tako sam upoznao upravnika biblioteke Branu Vučićevića. On mi je postao oslonac, kao i profesorke Draga i Kaća Hranjec. U školi sam postao član literarne družine i upoznao Zorana Joksimovića, Milenka Radovića, Dejana Mijača, Ljubu Popovića, Slobodana Jevtića... – seća se novinar.
I malo–pomalo osvojio je Valjevo, a onda 1954. godine dolazi u Beograd.
– Onako usput, svratim do Filozofskog fakulteta i predomislim se svestan da je književnost ono što volim. Te godine su upisali nas 500 brucoša – dobro pamti Jevtić.
Studentski dani su mu bili „bogati”, sa osmehom se seća kako je jednom prilikom izjavio: „To mi je stric po ženskoj liniji”, i posle dvadeset godina profesor ga je pitao šta to znači: „Spasao me prijatelj dodavši šaljivo – valjevska podvala.”
Sastavio dugačak spisak
Jevtić je najpre radio kao sekretar komisije za kulturu u Kulturno-prosvetnom veću Jugoslavije. Potom je bio sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, pa Srbije. Novinarstvom je počeo da se bavi još 1952. godine u valjevskim listovima „Napred”, „Reč omladine” (učestvovao je i u njegovom pokretanju). Novinarska strast jednom probuđena nikada se nije „uspavala”, pa se rukovođen „željom za perom” obreo 1974. u Radio Beogradu i tu ostao do 2001. godine, kada je penzionisan.
– Rekao sam tadašnjim rukovodiocima, glavnom uredniku Drugog programa, Momčilu Baljku i generalnom direktoru Radio-televizije Beograd Milanu Vukosu, kada smo se dogovarali o mogućim poslovima, da bih voleo da moje zaduženje bude razgovor sa umetnicima i naučnicima. I tražio sam veće vreme, ne uobičajenih 20–30 minuta, kao i da razgovaram sa ličnostima iz čitave Jugoslavije. Oni su tražili spisak mogućih sagovornika. Za dan-dva predao sam poveći popis ličnosti sa kojima bih, tako sam napisao, voleo da razgovaram. Prvi na listi bio je Velibor Gligorić, akademik, književni istoričar i moj fakultetski profesor. Na tom spisku su još bili pesnici Desanka Maksimović, Dušan Matić, Oskar Davičo i romansijeri Boško Petrović i Mihajlo Lalić, zatim likovni umetnici Risto Stijović, Marko Čelebonović, Milan Konjović i Miodrag B. Protić, onda pozorišni i filmski umetnici Hugo Klajn, Raša Plaović, Mira Stupica, Marija Crnobori i Vjekoslav Afrić, pa muzički stvaraoci Mihajlo Vukdragović, Predrag Milošević i Radmila Bakočević, kao i naučnici Pavle Savić, Aleksandar Despić, Isidor Papo. Od stvaralaca van Srbije u taj spisak sam uneo Josipa Vidmara, Dobrišu Cesarića, Marijana Matkovića, Mateja Bora, Blaža Koneskog, Jura Kaštelana... i da ne ređam.
Prihvatili su predlog i dodelili mi stalni termin, nedeljom od 18 do 19 sati, ciklus razgovora je nazvan „Gosti Drugog programa”– priča naš sagovornik koji je jedno vreme bio i urednik Drugog programa i dodaje da drugi nisu verovali da će uspeti:„Ma ne možeš ti njih dobiti, neće da govore.”
– Prvi razgovor sa Gligorićem snimio sam krajem marta 1974. godine, a emitovan je 1. aprila. Prvi sagovornik van Srbije bio je zagrebački književnik, akademik Marijan Matković, sa kojim sam razgovarao u Dubrovniku u leto iste godine. I onda je išlo sve po redu. U početku svake nedelje novi sagovornik. Međutim, s vremenom sam shvatio da se ti iskazi ne mogu „smestiti” u jedan sat, pa sam pojedine sagovornike emitovao dve, pa i više nedelja. Najviše termina je imao Miroslav Krleža, čak osam, odnosno emitovan je osam nedelja! – pominje „rekordera”.
Nema odgovora bez pitanja
Književnik Miro Vuksanović primećuje tim povodom svojevremeno da čim je pokrenuo svoju glasovnu, kasnije „glasovitu” emisiju i za prvog sagovornika odabrao predsednika SANU, odmah je objavio da će njegovu punu pažnju da dobiju ljudi od kojih ostaju naučne i umetničke vrednosti, čija društvena pozicija nije mandatima ograničena... Stvorio je Miloš Jevtić antologiju imena južnoslovenskih naučnika i umetnika, a među njima je po prirodnom redu najviše srpskih. Takva antologija okuplja „prozivnik” od oko 800 imena. Zastajemo i pred pomisli da ih nabrojimo, a Jevtić je sa svakim od njih satima razgovarao, podvlači Vuksanović.
Likovi Miloša Jevtića sećanjima i pamćenjem zahvataju tri veka. Počinju s kraja devetnaestog, sažimaju ceo dvadeseti, načinju dvadeset prvi. Snimljena reč je preneta u knjigu, u niz od 205 knjiga. Takvu i toliku kolekciju jednog autora imamo samo mi. Raspitivao sam se. Nema toga u drugih, u drugim državama – podseća iskusni poslenik javne reči.
– Razgovore u ciklusu „Gost Drugog programa” vodio sam do januara 2003. nepune tri decenije.
Kada sam 2001. otišao u penziju, nastavio sam u dogovoru sa tadašnjim urednikom Drugog programa Đorđem Malavrazićem da radim jer smo se složilida se ciklus završi na kraju tridesetogodišnjeg trajanja. To je trebalo da bude u aprilu 2004. Nažalost, deo rukovodstva Radio Beograda suprotstavio se tom dogovoru, oni su smatrali da takvi razgovori sa naučnicima i umetnicima, od kojih su mnogi bili akademici, više nisu bili potrebni– vraća se na ono što je čuo. Zato se sa onim koji su nestrpljivo, iz nedelje u nedelju čekali poznatu špicu, Miloš Jevtić oprostio gotovo bezlično: „Poštovani slušaoci, želeo bih da vas obavestim da se večeras, razgovorom sa profesorom dr Žarkom Trebješaninom, okončava ciklus „Gost Drugog programa”. Od aprila 1974. do januara 2003. godine o svom životu i radu u više od 1.500 emisija govorilo je više od 800 znamenitih ljudi ovog podneblja... Njima, u svoje ime i u ime onih koji su ih slušali, zahvaljujem na saradnji i trudu!”
– Dramaturgija mojih razgovora ima nekoliko slojeva. Prvi je izbor sagovornika. U početku sam se oslanjao na neka ukupna, opšta saznanja. Posle je već bilo drugačije i lakše. U svakoj knjizi označavam na kraju imena stalnih i pouzdanih prijatelja kolekcije „Odgovori”, koji su to bili i dok su razgovori emitovani na radiju. To su novinar i književnik Radovan Popović, koji je kao urednik potpisao gotovo sve moje knjige, reditelj Boro Drašković, diplomata i univerzitetski profesor dr Darko Tanasković, lingvisti Predrag Piper i Bogdan Terzić (Egon Fekete nedavno je preminuo), istoričar umetnosti i univerzitetski profesor dr Miodrag Jovanović, književnik Miro Vuksanović, profesori Medicinskog fakulteta dr Jovan Mićić, dr Goran Milašinović, prof. dr Radan Džodić kao i izdavač gotovo svih mojih knjiga Milan Tasić. Sa njima se često savetujem, pa i o izboru sagovornika. Pojmljivo konsultujem i mnoge druge, naročito o sagovornicima. Ranije su to bili Pavle Ivić, Boško Petrović, Dejan Medaković, da samo njih spomenem – izgovara imena uglednih ljudi.
Drugi sloj je priprema, najteži, ali i najzanimljiviji deo ovog posla. Razgovarao sam sa raznim umetnicima, od pisaca do slikara, i sa naučnicima, od lekara do inženjera. Polazim od biografskih podataka. Čitam knjige ili barem radove budućih sagovornika. Otkrijem, tako, i onaj unutrašnji tok promišljanja, ali i rasuđivanja, što omogućava da shvatim i materiju koja mi nije bliska. Recimo, za Krležu sam se spremao godinu dana. Kada sam se dogovorio za razgovor sa akademikom Pavlom Savićem, pitao me je da li bilo šta znam o njegovom naučnom radu. Odgovorio sam mu da sam i čitao i razgovarao o tome. Podigao je obrve i rekao mi:„Znate li šta je fisija?” Sada sam se već osetio sigurnije, pa sam mu uzvratio:„Da li želite definiciju ili kako sam ja fisiju razumeo?” Tražio je da mu kažem kako sam ja razumeo fisiju i –odmah smo se dogovorili o terminu snimanja. Na polasku mi je kazao:„Rekli ste da biste mi pitanja dostavili unapred. Nema potrebe... Govoriću vam o svemu što vas zanima” – ponosan je na „pobedu”.
Sledi onda formiranje pitanja. Tokom godina sam, upravo u sklopu pitanja, ustanovio dramaturgiju razgovora–objašnjava kako je radio.
Na sličan način Jevtić je snimio svoje sagovornike: počev od njihovog životnog puta, osećanja, sklonosti, ideala, zabluda, senzibilnosti nastojeći da ovi razgovori celovito predstave njegove sagovornike. Za pesnika Ivana Negrišorca je „bez premca u srpskoj kulturi i predstavlja neprocenjivo bogatstvo u ovom žanru”.
Pri tom novinar Radio Beograda je razgovarao i sa onima koji su retko govorili za javnost, a s druge strane Jevtić je imao tu sreću da je spojio korisno – radno mesto i lepo – razgovor s vodećim ljudima u „bivšoj” od kojih se većina pokazala trajnijim od te iste države.
– Razgovore sam, posle emitovanja, objavljivao u novinama u Beogradu („Politika”, „Borba”, „Nin” i „Književne novine”), Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu i Novom Sadu („Dnevnik”). Bilo je predloga da ih objavim u knjizi. Kolebao sam se, verujući da su radio-emisije dovoljne – priznaje.
Nešto kao Krležin testament
– Objavim razgovore sa Desankom Maksimović. Ubrzo zatim sam bio na premijeri amaterskog pozorišta, jer sam dugo bio predsednik Saveza amatera Srbije. Posle predstave sedimo u klubu, zapodenula se priča o predstavi, kulturi... U svemu je prednjačila očito značajna politička ličnost, koju su svi pomno slušali. Posle svega taj „drug” je počeo da priča kako je sinoć na radiju slušao Desanku, prepričavao, i to suprotno od onog što je rekla. Domaćin je pokušavao da ga zaustavi, objašnjavajući da je bolje da ja pričam o razgovoru sa Desankom jer sam ga samvodio. Važni „drug” ga je grubo prekinuo rekavši: „Šta razgovarao? Ja sam slušao!” – kao da je to važnije.
–Svi su se smejali. Međutim, moja Mira i dvojica izdavača Đorđe Andrić iz Valjeva i Momčilo Popović iz Beograda, umesto smeha, ponovili su predlog da objavim razgovore u knjizi koju smo kasnije nazvali „Odgovori” po kojoj se cela kolekcija zove jer je na njima akcenat, a ne na pitanjima – pojašnjava novinar i književnik.
Zanimljivo je da je knjiga razgovora sa Krležom štampana tek posle gotovo trideset godina, pod rednim brojem 190.Tako da je ovaj neobičan i važan intervju vraćen iz zaborava, s obzirom na to da ima svojevrstan karakter testamenta. Ono što je napisao i autorizovao Milošu Jevtiću bili su poslednji i konačni Krležini stavovi o pitanjima kojima se bavio celoga života –o komunizmu, o marksizmu, o Titu, o srpsko-hrvatskim odnosima, o jeziku…
Za novinarski rad Miloš Jevtić je dobio više nagrada, među ostalima i Oktobarsku nagradu grada Beograda, Vukovu nagradu Srbije i nagradu „Zlatni beočug”, kao i nagradu RTV Beograd i Udruženja novinara Srbije, koje su mu dodeljene za životno delo.Na Sajmu knjiga 2006. godine kolekcija „Odgovori” proglašena je za najbolju ediciju.
– „Službeni glasnik” je objavio 10 od 12 antologijskih izbora mojih razgovora od 1974. do 2010. Neka vrsta svetionika, višegodišnjih nastojanja da sačuvam svedočenja nosilaca naše kulture, posebno u drugoj polovini prošlog veka– primećuje Miloš i priznaje da je pre nekoliko dana jedva našao, preko interneta, svoju prvu knjigu jer sve su rasprodate, i platio je 2.000 dinara.
– Nekome sam je daona čitanje i nije mi vratio i zato sam vlastitu knjigu kupio– kaže naš sagovornik.
Svestan je da će, nažalost, uvek biti i onih koje nije stigao da predstavi svojim čitaocima i slušaocima, to je i razlog više da ne posustaje u svom poslu i dobrim namerama. To što će u septembru zakoračiti u devetu deceniju života kao da ga se ne tiče – ima preča posla od brojanja godina. Jedan od njih je da svakog dana, pre nego što sedne za tastaturu kompjutera, ode na grob svoje Mire, sa kojom je proživeo 54 godine u lepom skladnom braku.
– Mira je bila prevodilac. Pošto sam stalno bio zauzet,ona je držala kuću. Nismo imali dece pa smo bili potpuno posvećeni jedno drugom. Mnogo mi je značila, umela je da me zaustavi, da me uputi, opomene. Vrlo je dobro znala jezike, imala osećaj za pravilan akcenat. Sjajna žena. Sada su mi posebna potpora moji valjevski sestrić Miša i sestričina Seka– napominje.
I za kraj se još jednom preslišavamo: više od 1.500 emisija u kojima je govorilo više od 800 znamenitih ljudi ovog podneblja, 205 knjiga u kolekciji „Odgovori” i prvi put Miloša Jevtićje, za čitaoce „Magazina”, preslišala i slušala dole potpisana.
-----------------------------------------------------
Bela, pa Miroslav
Razgovor s Krležom Jevtić je dobio zahvaljujući sugestiji političara i sociologa Stipe Šuvara. On mu je nakon niza odbijanja preporučio da prvo napravi intervju s Belom Krležom, a zatim s Miroslavom. Tako je i bilo– urađen je 1980, ali tek nakon što su zajedno preslušali snimak razgovora s Belom. Jevtić je Krleži donosio pitanja, a ovaj mu uzvraćao otkucanim odgovorima. Neke je prepoznavao iz ranijih Krležinih tekstova i knjiga, ali je jedan deo bio pisan za ovaj razgovor. Krleža je zahtevao da njegove odgovore čita glumac Rade Šerbedžija, dok je pitanja čitao spiker Dobrica Milićević.
Pa je tako na pitanje o ukusu, koje je „klisko” za mnoge, Krleža odgovorio: „Za mene je pitanje morala pitanje ukusa. Jedino mera pameti izgleda meni danas mera za oblik. Nema danas na svetu ničeg, što se tiče čoveka, da nije izobličeno. Pomanjkanje ukusa je pomanjkanje pameti, jer nešto što je pametno, to jest što je punoživotno, to jest prirodno uslovljeno, ne može biti nego skladno, nego ukusno.”
-----------------------------------------------------
Naslovi knjiga
Brižljivo su birani. Oni, pre svega, sadrže neki karakterističan podatak o sagovorniku Miloša Jevtića, bilo u vezi s njegovim poslom bilo s njegovom ličnošću ili biografijom, recimo Beline Cvetka Lainovića, Uporišta Aleksandra Despića, Ispovesti Vasilija Krestića, Adrese vremena: najnovije upitanosti za Vladetu Jerotića, Vertikale Jovana Mićića, Mostovi Miodraga Jovanovića, Snaga prostora: Razgovori sa Nikolom Hajdinom, Rukopis vremena: Razgovori s Ljubomirom Simovićem...
.jpg)
