Izvor: Glas javnosti, 17.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Učitelju spomenik podigli za života
Na Novom groblju inđijskom stoji crni, mermerni spomenik. Na poleđini uklesan lik nasmejanog čike sa šeširom, pozira ispod slike čudne elektrostatičke mašine, one iste što je inđijski đaci zovu „srebrna krila“. Ispod slike potpis „Joca/2“, a potom i poruka: „Od kolevke pa do groba, najlepše je školsko doba“. S prednje strane spomenika isti lik, u uglu streljačka meta, a ispod imena Jovana Polovine, narodnog učitelja fizike i streljaštva, sitnim slovima ispisan tekst: „Đake >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << treba voleti, učiti i poštovati i voljen ćeš biti. Čini dobro, ne kaj se...“ Nad spomenikom, hvala Bogu, živ i još u punoj snazi, nadvio se učitelj Jovan Polovina, lično. Srca punog neprikrivenog ponosa čita sitna slova sa dna spomenika, a samo što od sreće ne zaplače.
- Vidiš, spomenik podižu učenici. Podigli ga još 2003. godine i iako znam da su svi u tom učestvovali, nikad nisu hteli da mi kažu ko je najzaslužniji. Znaju da su mi oni jedini i da do njih nema ko drugi spomenik da mi digne - čita učitelj Joca i dodaje da je za nesebični gest učenika, kojima je tokom četrdesetogodišnje karijere u OŠ „Petar Kočić“ fiziku i matematiku predavao, najzaslužniji Treći NJutnoj zakon.
- To ti je taj zakon akcije i reakcije. Akcija je sila koja deluje, a reakcija sila koja uzvraća. Pa, kakva je moja sila akcije bila na njih, tako su oni, silom reakcije, uzvratili meni. A ja nikad nisam davao jedinice, nego sam se trudio da na času zapamte što više, da im sve praktično pokažem. Moje je bilo da ih naučim, a ako ih naučim, onda im ne mogu dati keca. U školi sam napravio i kabinet sa svim spravama i instrumentima, pa su me gledali kao čarobnjaka. Eto, i onaj mađioničar Bane posle izvežbao eksperimente, pa ih sad svetu pokazuje. Moji učenici su sad babe i dede, ali svi još znaju osnovne zakone fizike - stručno objašnjava fizičar.
Sa žaljenjem priča kako nikad nije stigao da se oženi, te porodicu nema, ali zato dodaje da je njegova porodica satkana od svih njegovih bivših učenika, a 42 generacije ih je na put izveo, najveća na svetu. Oni su mu, kaže, rod najrođeniji, tu je da im pomogne, a njemu samom, kaže, zasad pomoć nije potrebna, jer još sve može sam.
SIROTINJSKA MAJKA
Za profesora Jovana Inđijci tvrde da je uvek bio i ostao „sirotinjska majka, jer je vazda svima pomagao. Sam profesor priča kako je bez majke ostao kad je imao sedam godina, kako su ga odgajili baba i deda, a posle i tetka i teča. Zato, kaže, zna šta znači biti siroče i kako je biti sirotinja.
- Oduvek je bilo takvih i biće, ali se, nažalost, prema njima mnogi ne odnose kako bi trebalo. A, moje je bilo da mi svi budu isti. Pomagao sam zato sve, i nisam pitao čiji su ni odakle su. Naročito su se oko mene skupljala deca bez roditelja. Oni su, nekako, uvek osećali da iz mene nešto viri i imali najviše poverenja da prvo dođu kod mene za pomoć - skromno priča Polovina.
ČOVEK I PO, A POLOVINA
Iako će svaki njegov đak potvrditi da je učitelj Jova čovek i po, šale vezane za prezime, ono isto što su ga, još sa seobom pod Čarnojevićima, Polovine donele sa Kosova, pratile su ga kroz celu karijeru. Tako, kad je počinjao da radi, učenike su profesori testirali pitanjem: „Koliko ima nastavnika u zbornici ako ih u njoj sedi 41 i uđe nastavnik Joca?“
- A, predavao sam matematiku, pa sam se, u duhu prezimena, potpisivao kao Jovan/2. I zato me je, kad sam počeo da studiram, na Pedagoškoj školi profesor Kovač odmah izveo na tablu i sve me propitao - od te polovine, pa nadalje. Tako su me odmah svi upoznali. I u vojsci me je, zbog tog Jovan/ 2 komandir noću budio da mu objasnim šta mi to na papučama znači. Posle se smejao i svima prepričavao - prepričava Polovina.
Meni je predavao ovaj covek. Najveci autoritet koji sam u zivotu imala. Secam se treceg Njutnovog zakona. Zaista je bio stvoren za ovaj posao.
