Izvor: Glas javnosti, 23.Okt.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U svemiru sa Titom
- Kad sam, posle prvog napornog radnog dana na kosmičkoj stanici „Mir“ krenuo na spavanje, bio mi je potreban samo minut da zaspim. Ali, taj minut bio mi je verovatno najstrašniji u životu, jer sam tek tad shvatio da je debljina zida tri i po milimetra- da me samo toliko deli od bezdana, da je dovoljno da nešto napravi rupu u tom zidu i raznese me-opisuje svoje prvo svemirsko iskustvo Jurij Baturin (59), ruski kosmonaut koji je poslednja tri dana proveo u Beogradu kao gost Evropskog centra >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << za mir i razvoj, a juče otputovao u Crnu Goru, na Četvrtu međunarodnu konferenciju o međuetničkom pomirenju, verskoj toleranciji i ljudskoj bezbednosti na Balkanu.
Imenjak slavnog kolege Gagarina u zemljinu orbitu leteo je dva puta, krajem prošlog i početkom ovog veka. Na svemirskoj stanici „Mir“ je 1998. godine proveo dve nedelje kao kosmonaut- istraživač, dok je drugi put, 2001. godine, proveo isto toliko vremena u svemiru kao inženjer leta i bio zadužen za tehničku opremu i održavanje broda.
- Kad sam se vratio s prvog leta napravio sam po Rusiji seriju izložbi fotografija napravljenih u svemiru. Ali, videti Zemlju iz kosmosa i taj osećaj... Obično to ljude najviše zanima, nezavisno od toga što su se već navikli na to da kosmonauti pola veka putuju u svemir. Naime, nikakva najsavremenija foto tehnika ne može da prikaže tu lepotu, taj mirÖTo se možda može uporediti samo sa lepotom jako visokih planina i mora- priča Baturin.
Lepo jeste, kaže ruski kosmonaut, ali ima i izazova. Ipak, sve to ide u rok službe, profesija kosmonauta je skopčana sa rizikom i ko god se otisne u svemir, toga je svestan.
- Strah je dobar za čoveka, može mu čak i pomoći. Bitno je samo u tom trenutku ne razmišljati o njemu, mada naravno bude momenata kad ga ne možete zanemariti. Recimo, kad kosmonauti sednu u kosmički brod, prođe još dva i po sata dok se raketa ne pripremi za poletanje. Sedite u toj raketi i čekate da je neko potpali i to je strašan osećaj. Tada se strah tera razgovorom, slušanjem muzike-priča Baturin, ističući da problemi često počinju tek po povratku.
Priprema za let je duga i zahteva neka drugačija pravila, pa je često potrebno i po godinu dana da se kosmonaut, posle povratka na čvrsto tlo, vrati u normalu.
- Oko dve nedelje treba samo da vam se koliko-toliko vrati koordinacija pokreta, da shvatite koliko je potrebno podići nogu da biste se popeli na stepenik... Emocije su već druga stvar. Jer, ne samo da dobijete šansu da napustite Zemlju, nego imate i sreću da joj se vratite. Sreću, koju mnogi pre vas nisu imali. Vraćate se na ovaj svet, koji je najlepši od svih svetova, ali to shvatite tek kad ga napustite- čežnjivo kazuje Baturin, objašnjavajući da je, pored napornih fizičkih priprema, potrebno i odlično poznavanje tehničkih sistema.
On sam je, pre prvog leta, radio za poznatu rusku raketno-kosmičku korporaciju, što mu je olakšalo polaganje potrebnih ispita i pripremu za let skratilo na dve godine.
Kada je početkom veka drugi put krenuo u svemir, jedan od saputnika bio mu je prvi svemirski turista, američki bogataš Denis Tito. Na pomen njegovog imena, Jurij Baturin, malko ljutito, pita zašto ga, uz tolike profesionalne kosmonaute, među kojima je i Sergej Volkov koji se ovih dana vraća iz svemira, svi pitaju za Tita. Ipak, objašnjava kako je Tito, kao amater, imao kratku obuku, nedovoljnu da bi se naučilo sve što je neophodno da se samostalno upravlja uređajima, te je svo vreme boravka u svemiru imao njegovu, ali i podršku Talgata Musabaeva, komandira misije.
- Svi kosmički turisti, a dosad ih je bilo šestoro, prolaze kroz polugodišnju pripremu, jer je uglavnom reč o biznismenima koji više vremena za pripremu i ne mogu da odvoje. To je dovoljno taman da ih naučite kako da koriste skafander, da jedu, piju, idu u toalet, da se snalaze u svemirskoj stanici...Čisto da znaju gde da uđu, gde da izađu... A posle, kad se vrate, pričaju kako su profesionalni kosmonauti. Tako je i Tito na jednoj konferenciji izjavio kako je bio na međunarodnoj stanici, za koju je bio obučen kao ruski kosmički inženjerÖAli, to više dođu kao lovačke priče-priseća se Baturin, inače profesor Moskovskog univerziteta i šef katedre na Fizičko-tehničkom institutu u Moskvi.
FIZIČAR, NOVINAR, SAVETNIK...
Jurij Baturin za sebe kaže da je po prirodi radoznao i svestran, te uspešnu karijeru gradi i na drugim poljima. Uz fiziku, doktorirao je i pravo i novinarstvo, nekadašnji je Jeljcinov pomoćnik za nacionalnu bezbednost, piše političke tekstove za Novu gazetu i specijalni je izveštač časopisa Novosti kosmonautike.
- U vreme kad sam diplomirao prijatelj me je zainteresovao za oblikovanje međunarodnih odnosa. Ali, za bavljenje ovom oblašću trebalo je, uz fiziku i matematiku, poznavati i društvo, te sam zato doktorirao i prava i novinarstvo - objašnjava Baturin, koji slobodno vreme najčešće provodi planinareći s prijateljima. Priznaje da su mu najveća strast knjige, pa je posetu Beogradu iskoristio i za obilazak Sajma knjiga.
Na kosmičkom brodu, objašnjava kosmonaut, slobodnog vremena skoro da nema, jer svako veče stiže sutrašnji plan rada za svakog člana posade, i to izračunat u minut.
- Vreme u kosmosu je skupo, a pri tom, ono što smisle ovi na zemlji, često je neizvodljivo. Nemaju predstavu kako je gore. Tako je jednom trebalo da obavim neki eksperiment, dali su mi tačne instrukcije, rekli gde je torba... Čim sam je otvorio, elementi su se, naravno, razleteli po prostoriji. Sad, držim se jednom rukom, drugom skupljam one detalje, a trećom bi trebalo da držim instrumente i radim. Samo, gde mi je treća ruka? O tome nisu misliliÖIpak, ono malo slobodnog vremena, uglavnom ukradenog od sna, sedeo sam na eliminatoru i s te visine posmatrao Zemlju- priča profesor, uzdišući na postavljeno pitanje da li mu je žao što je u svemiru bio samo dvaput.
Jer, kaže, kogod je jednom okusio svemir, želeo bi da mu se opet vrati.
- Nažalost, mogućnosti ljudske civilizacije nisu toliko velike. U kosmos se sada leti dva-tri puta godišnje, a ima obučenih kosmonauta koji nikad nisu dobili tu privilegiju da polete put zvezda. Ne bi zato bilo korektno zatvarati im put i zauzimati njihovo mesto-kaže Jurij Baturin, koji je od snimaka napravljenih na
svemirskoj stanici „Mir“ napravio i dokumentarni film „Stepenice ka nebu“.
