Izvor: Glas javnosti, 28.Jan.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U šatoru s pogledom na predsednika
- Radeee, ajde de, izađi, traže te neki novinari - bojažljivo proviruje Jelka Zorić sa ulaza u žuti šator razapet u beogradskom Pionirskom parku.
Šator, u kom se inače nalazi „glavna centrala“ iz koje bivši radnici Robnih kuća „Beograd“ već 48 dana danonoćno isteruju pravdu, postavljen je tako da gleda pravo na ulaz u zgradu Predsedništva Srbije. Da im niko od bitnijih stranačkih šetača ne promakne. Mada, objašnjava Jelka, i da im promakne, nije neka šteta, jer >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << su ih za pet godina protesta i skoro pedeset dana kampovanja u parku, sve već više puta vukli za rukav, na svačija vrata kucali, ali - mrka kapa. Sad ih u Skupštini ne puštaju dalje od stepeništa.
- Ma, prođu tako, mahnu, ali ništa zvanično. Šta će jadni, i oni su do juče bili u vlasti. Onako tiho kažu: „Ima para, samo vi budite uporni i ne odustajte“, ali na tome ostane. U stvari, tako je bilo u početku, a sad, posle ovolikih dana smrzavanja, više nas i ne primećuju. I kad je ono bilo hladno, niko nije pitao kako nam je, ma jok... A, samo Dinkić treba da priguši crveno svetlo i da se sve reši. Al’ neće - jadaju se, svako sa svojom mukom, protestanti.
Rasporedilo se odabrano društvo po drvenim klupama i kauču na razvlačenje, jedva uguranom pod šatorče, tražeći tu zaklon od jučerašnje dosadne kiše. Greju se uz čaj i kafu, skuvanu na priručnoj plinskoj boci, a kolega koji je te noći dežurao spava iza njihovih leđa.
Radoje Arsenić, predsednik Udruženja radnika RK „Beograd“, preskače preko kolega, sve se savijajući, da glavom slučajno ne dokači badnjak, okačen na šatorsku gredu. Tek da se vidi da su Robne kuće vazda bile i ostale domaćinska kuća. A, kad se najzad nekako dokopa dvorišta „pionirskog naselja „, u kom se nalaze još dva šatora, izvadi iz poveće torbe hrpu dokumentacije i osu paljbu po podužem spisku.
- Posle prodaje kompanije, oktobra 2007. godine, „stečajnoj mafiji“ je ostalo 220 miliona evra i te pare moraju da se vrate Robnim kućama. Eto, prekjuče trebalo da nas prime na Odboru za privatizaciju i ništa. Kažu, Vesna Džinić je na putu, pa ne mogu da se sastanu... - žali se Arsenić, te se sve zajapurio od besa dok, ko zna koji put, ponavlja zahteve: te da se posle sedam godina okonča taj prokleti stečaj, te da stečajni upravnici odgovaraju za uništavanje kompanije, da im se isplate zaostale plate, i to s kamatom...
- Mi smo to kupovali, od usta odvajali, davali od plate, regresa, svaki put kad je trebalo da se gradi kuća u Somboru ili hotel na Zlatiboru. Počeli smo sa sedam, a završili sa pedeset i nešto objekata... A, „Knjaz Miloš„ samo poturi onu flašu, a posle radnici dobili silne pare. Nije pošteno, firmu gradili samo mi, a sad nas kažnjavaju.
BRAĆO TURCI, BILI STE BOLJI
Kao na štriku, postavljeni tako da ih svi, važni i manje važni, prolaznici vide, okačeni transparenti preživeli petogodišnje protestovanje radnika Robnih kuća, pa i period kad su radnici štrajkovali glađu u upravnoj zgradi u Makenzijevoj ulici. Među njima i natpisi: „Nismo zaboravili prevaru 10.000 radnika“, „Tužićemo vas do Strazbura“, „Zakoni važe i za tebe, Dinkiću“... Među njima i plakat sa porukom: „Turci, braćo, pomagajte. Vi nam uzeste 10 posto, a ovi nam uzeše i dušu „.
- Taj plakat su slikali i novinari iz Hurijeta, najtiražnijeg turskog lista. Evo, vidite, izašli smo u njihovim novinama - pokazuju radnici fotokopirani tekst, koji su im, kako kažu, na kućnu adresu, tu u park, doneli zaposleni u turskoj ambasadi u Beogradu.
