Izvor: Glas javnosti, 20.Okt.2009, 14:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U nadnicu na jednoj nozi!
Kada je pre pola godine zbog šećerne bolesti ostao bez leve noge, Stojiša Nikolić (49) iz požeškog naselja Bakionica pomislio je da od njega i njegovog života nema ništa. Tri-četiri meseca kasnije, kad je teška rana na levoj potkolenici malo zarasla i kada je i ona na duši počela da se zaceljuje, Stojiša se vratio u život... Jesenas, onako na štakama, već je, kad god je mogao, kupio šljive po voćnjacima za dnevnicu, i krompire po njivama, po Bakionici. Okolo, po selima, viđali >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << su ga i da cepa drva, što kod sebe, što okolo, nadničeći, da unosi ugalj...
- Žena bez posla, stariji sin u nadnici, posla nekad ima, nekad nema. Vidio sam da mi druge nema i rekao sebi - ajd i ti Stojiša u nadnicu, niko tebi i tvojoj porodici neće pomoći, ako sami sebi ne pomognete - priča Stojiša.
Glava ili noga
I pre nego što je borbu sa povišenim šećerom u krvi delimično izgubio, pre teške hirurške intervencije, Stojiša je punih desetak godina, pošto je ostao bez posla - nadničio.
- Kopao sam bunare, kanale, temelje, sekao i cepao ljudima drva i nekako se živelo... Bio sam jak ko crna zemlja, kopao sam bunare do 16 metara dubine, sad kad sam ponovo morao da krenem, da radim, da nadničim, nekako mi sve drugačije... Nisam više onaj čovek. Kad odem da kupim krompir, sednem u njivu, kupim dok ima oko mene, onda na kolenima prepuzim do sledeće gomile, i sve tako... Kad sam jesenas kupio šljive po voćnjacima, isto - pokupim ono što mogu da dohvatim sa jednog mesta, onda se na štakama ili na kolenima pomerim do sledećeg stabla i šta ću... Cepao sam i drva jesenas, sednem na stolicu ili na panj, pa cepam ono što mogu okolo da dohvatim, onda se premestim do sledećeg panja... Ponekad, kad sam sa starijim sinom, on cepa, i u kolicima prebaci drva do mene, ja sedim i slažem na gomilu - opisuje Stojiša svoji borbu...
S kraja na kraj
Jak i sposoban kakav je bio nije ni znao da ima povišen šećer sve dok, priča, nije otišao kod lekara drugim poslom...
- Posle sedam godina čekanja posla, pozovu me neki ljudi, ponude posao. Ja, sav srećan, odem do lekara da izvadim lekarsko uverenje. Završim sve preglede, odem kod jedne doktorke po pečat, ona me gleda, kaže: „Ti, Stojiša, moraš da ostaneš u bolnici, da ležiš, šećer ti je 28... Ko da me grom pogodio, propade moj posao, otad sam krenuo po lekarima, ali, pomoći nije bilo. Proletos, kažu mi lekari u Užicu: „Stojiša ili glava, ili noga“. Morao sam da se složim. Sad se plašim šta će dalje sa mnom biti, uzimam insulin, borim se, ali plašim se i za drugu nogu - priča Stojiša svoju tešku priču.
Najteže mu je, kaže, da obezbedi novac za lekove. Stariji sin zaradi poneki dinar i mlađi radi u jednoj pekari u Požegi, ali svi zajedno u kući jedva sastavljaju kraj sa krajem.
- Išao sam jesenas u Centar za socijalni rad, pomogli su mi, dali mi 4.000 dinara, kažu za prvu pomoć, i - hvala im... Predao sam dokumenta za invalidsku penziju, za tuđu negu i pomoć, sad čekam da reše moju molbu. Mada, čuo sam, da se invalidska penzija teško dobija. To mi je sad velika nada, da ću neki dinar od države dobiti. Ovo što sad zaradim, i ugalj sam sad skoro ubacivao, pomagao nekim ljudima, sve je sitno... Daju mi ljudi neki dinar, više iz sažaljenja, nego što ja nešto ovakav, kakav sam, mogu da doprinesem i pomognem - kaže Stojiša.
I šećer je, siguran je, dobio samo zbog mnogo sekiracije, za sebe, za porodicu...
- Nikad se u kući nije imalo dovoljno. Stalno briga, stalno sekiracija i moralo je da ostavi posledice. Sve se crnom čoveku čini da je od čelika, da može da radi, da može da se sekira, da mu ništa ne može biti, a evo šta se desi. Nisam se ovome nadao, a eto, pogodilo me. Sad mi ne preostaje ništa drugo nego da se borim dokle mogu... A kako da se ne sekiram, kad, plašim se da će skoro u pitanje doći i druga noga, i sve se to tako vezuje jedno za drugo, nikako čovek da progleda na oči, da ga nevolje mimoiđu - veli.
Dok Stojiša čeka, nada se, i sanja invalidsku penzijicu, da ima svoji dinar, njegova supruga Mira nada se da će dobiti ikakav posličak, makar negde radila i kao čistačica...
