Izvor: Politika, 21.Jul.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U modi (ni)je kriza
Otkrivamo koja je cena uspeha u svetu modnog biznisa, koliki su honorari devojaka u Srbiji i da li je šetnja pistom prečica za dobru udaju
Slikanje za naslovne stranice popularnih magazina, samouveren hod po modnoj pisti, garderoba vrhunskih kreatora i sevanje bliceva fotoreportera, koji beleže svaki korak Sindi Kraford, Naomi Kempbel i Klaudije Šifer, motiv su milionima devojaka da krenu njihovim stopama očekujući svetsku slavu i milionski konto na računu. O ostvarenju tog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sna ne maštaju samo tinejdžerke već i njihovi roditelji, koji su često glavni pokretači ali i ubeđivači da se, uprkos različitim rizicima, otisnu u vode ovog surovog sveta, koji nekom postane profesija, a nekom ostane hobi.
Zašto je manekenstvo jedno od popularnijih zanimanja u Srbiji, koliki su honorari i da li je devojkama to prečica za dobru udaju, pitali smo Nebojšu Grnčarskog, nekada jednog od najpopularnijih domaćih manekena, koji je uspešno gradio karijeru i u inostranstvu, a sada je na čelu modne agencije „Selekt”.
– Euforija oko manekenstva poslednjih godina je splasla zbog primata muzičke industrije iako i dalje postoji veliko interesovanje. Jedan broj roditelja sigurno je izgubio veru u tradicionalni sistem vrednosti, koji podrazumeva završetak fakulteta i klasično zaposlenje, s radnim vremenom od devet do pet. U Srbiji ne postoji srednja klasa i vrlo teško se od svog rada mogu zadovoljiti osnovne potrebne. Zbog toga se mnogi nadaju da će nekom modnom ili estradnom delatnošću sebi obezbediti lagodniji život. Zato roditelji forsiraju decu da uđu u te oblasti. Takođe, veliki uticaj medija, modnih emisija i magazina, doprinosi da se manekenke pretenciozno predstavljaju kao veoma uspešne devojke – objašnjava Grnčarski i dodaje da je u vreme kada je on hodao modnim pistama manekenstvo bilo hobi, dodatna delatnost uz fakultet i prilika da se zaradi solidan džeparac.
– Sećam se da sam od jednog snimljenog kataloga za slovenački brend „Rašica” išao na letovanje, na Tajland, a sada, zbog populističke note koja se pridaje tom poslu, kompanije maksimalno smanjuju honorare tako da manekenka za jedno takvo putovanje treba da odradi 15 do 20 poslova – ističe Grnčarski i dodaje da se honorari manekenki u Beogradu kreću od 60 do 100 evra, u zavisnosti od toga da li je reč o prikazivanju modela u šou rumu, na večernjoj reviji ili se nosi donji veš.
Prema njegovim tvrdnjama, predstava o manekenstvu kao „džet-set” profesiji, u kojoj se lagodno živi i zarađuju velike svote novca, vrlo brzo se rasprši kada naše devojke odu u Milano, Njujork ili Tokio, gde jednoiposobne apartmane dele sa još dve ili tri devojke, sa drugih kontinenata koje već imaju svoje navike, tako da naše manekenke imaju problem prilagođavanja, odvajanja od porodičnog okruženja i ulaženja u klinč sa konkurencijom na svetskom nivou. Iako nije lako, neke devojke iz Srbije uspele su da se izbore za svoje mesto pod suncem.
– Trenutno je u modi kriza. Više nema top-modela niti top-honorara. Jedna od naših manekenki koja je uspela u pravom smislu te reči jeste Đurđa Stojiljković, koja nosi modele svih velikih modnih imena. U istom rangu je Danijela Dimitrovska, koja je bila „Elitovo” lice i koja je jako dobro iskoristila prvi ugovor. Tu su i Nataša Vojnović i Simona Andrejić, koje su takođe napravile svetsku karijeru – objašnjava Jelena Mladenović, jedna od najuspešnijih manekenki iz nekadašnje prve garde modela sa prostora stare Jugoslavije, a danas aktivna u Udruženju manekena.
Prema njenim rečima, mnogim devojkama najveći problem i kočnicu za dalji razvoj karijere predstavlja period prilagođavanja, kada je potrebno da budu dovoljno jake i prebrode činjenicu da neće odmah dobiti „velike poslove”. Konkurencija je velika, a to potvrđuje i podatak da se za 20. traženih mesta prosečno prijavi 150 kandidata.
Iako je sada i šoping mnogim manekenkama luksuz, nekada su od honorara kupovale nekretnine.
– Najbolji primeri su Ivana Stanković i Nena Blagojev, koje su u pravo vreme bile u Tokiju, uradile velike kampanje i kupile stanove. Sada to ne mogu da urade ni manekenke koje su na rang-listi 20 najboljih. U manekenstvu se, baš kao i u tenisu, vidi zarada, ali ne i troškovi života u velikim metropolama – ističe Nebojša Grnčarski i povlači paralelu sa izjavom Janka Tipsarevića da mu je od zarade od 300.000 evra ostalo 50.000, posle odbijanja troškova (trener, smeštaj, hrana, prevoz, porez…).
– Slično je i sa menekenkama. One žive i rade u najskupljim gradovima na svetu: Njujorku, Londonu, Parizu, Milanu…Retko koja radi svakog dana. U najboljem slučaju to je sedam do deset poslova mesečno, i to u top sezoni. Svih ostalih dana treba živeti – naglašava vlasnik modne agencije „Selekt” i dodaje da je uspeh u inostranstvu teško dostižan zato što mnoge devojke nemaju radne navike i borbenost.
– Naše manekenke uglavnom ne uspevaju napolju zato što nisu disciplinovane i ne treniraju, a krivicu za svoj neuspeh nikad ne traže u sebi nego u modnim agencijama, lošem stanju na tržištu ili spletu loših sudbinskih okolnosti – ističe naš sagovornik i dodaje da mnoge „reš iskvarcovane” devojke pre mogu da nastupaju u španskoj seriji ili nađu dobru priliku za doživotno izdržavanje nego da hodaju modnom pistom.
Zorica Karanović
objavljeno: 22.07.2010.
